Kako je Beograđanka usred Afrike zatekla polje puno srpskih imena i onda shvatila šta vidi

Ezan sa najveće džamije na svetu odjekuje Alžirijom dok se naš auto probija groz podnevnu gužvu ka mestašcetu Deli Ibrahim, nedaleko od centra najveće države Afrike. Žene u burkama užurbano prelaze ulicu sklanjajući se od saobraćaja i nemilosrdnog sunca na pragu Sahare. Vazduh miriše na more, urme i nadolazeću žegu. Ovo je poslednje mesto na svetu na kojem biste očekivali da vidite srpsku ćirilicu, a ona se odjednom prostrla pred nama kao nemo brdo okićeno belim. Stigli smo.

Nstvarno je u sred muslimanske zemlje naići na nepreglednu poljanu punu krstova. Nestvarno i jako, jako retko. Toliko retko, zapravo, da većina ljudi u Srbiji i ne zna da se usred Alžira, između planine Atlas i pučina Mediterana nalazi skoro pa zaboravljeno srpsko vojno groblje.

"Sava Dukanović, Ljubomir Živanović, Jovan Jovanović", ređaju se spomenici i na njima uklesana imena. Tek ponekad ih preseče ono gorko "Neznani vojnik".

Čak 324 srpska borca iz Prvog svetskog rata našla su večno počivalište u dalekom i za mnoge od njih nezamislivom Alžiru. Kakva je to sudbina mladiće iz srpskih sela prevela preko Albanije, Krfa, a onda pod krov francuske vojne bolnice Lazaret na obodu pustinje hiljadama kilometara od kuće. Ona najgora, ratna. Teško je opisati emociju kada zakoračite na Srpsko vojno groblje i znate da ste tim pokojnicima redak gost.

Sofijan nam maše sa vrata, ne zna srpski, ali zna Srbe. Još od detinjstva je tu, rastao je među grobovima. Dužnost čuvanja počivališta nasledio je od svog oca. Ako ste nekako prešli kapiju a da se niste rasplakali sve to pada u vodu kada vidite Sofijanovu baštu.

Momak je tek zagazio u dvadesete godine ali napreže se da što na engleskom, što na francuskom, što na lokalnom dardža dijalektu objasni koliko mu je važno da svoj posao obavlja kako treba. Osim besprekorno pokošene trave, mladić sadi cveće između grobova, gaji raznobojne biljke, čisti prilaze i održava klupe. Toliko je sredio i zašarenio groblje da se čoveku više čini da je svratio u neki park. Svuda se kao na razglasu čuju ptice.

Deli Ibrahim je daleko od gungule. Ovde vlada mir. Svesni smo koliko je naša poseta neobična i to je nekako čini svečanom.

Alžir za razliku od komšija Maroka i Tunisa nije zemlja okrenuta turizmu. Nećete videti beskrajne štandove sa magnetima ili glasne turističke vodiče kako se probijaju kroz masu noseći šarene kišobrane dok dozivaju putnika kao izgubljeno stado. Ipak, kada su od 1916. do 1919. godine brodovi uplovili u luku dupke puni ranjenih i bolesnih srpskih boraca taj neobičan narod ih je prihvatio kao svoje. Preko 100 godina ovo malo ostrvce srpske istorije opstaje u dalekoj zemlji dok o njemu brinu Sofijan, njegova porodica i Ambasada Srbije u Alžiru.

Ne samo što groblje niko ne dira, već su se na Dan primirja u Prvom svetskom ratu, koji je na groblju priredila naša ambasada, britanski i nemački vojni zvaničnici, zakopčani do grla sa ceremonijalnim sabljama, poklonili našim vojnicima uz najviše vojne počasti.

O srpskim vojnim grobljima danas se stara srpsko Ministarstvo za rad, socijalna i boračka pitanja, te na lokalu Ambasada Srbije u Alžiru, a groblje je dobilo remont 2018. godine povodom čitavog veka koliko postoji na tom tlu. Postoje podaci o rasutim ostacima srpskih ratnika na nekoliko manjih grobalja diljem Alžira, ali ovo je najveće poznato počivalište u toj zemlji.

Naš narod odlično zna za Zejtinlik, poneko se seća Bizerte u Tunisu, ali retko ko zna za 324 tela pod suvom zemljom alžirskom. Nije bilo lako krenuti sa groblja. Znali smo da osim šačice naših ljudi koji o groblju brinu, našim palima ovde retko ko svraća. Rukovali smo se sa Sofijanom, zahvalili mu u ime onih koji to ne mogu i zastali pored spomenika koji možda najbolje opisuje taj deo naše slavne istorije:

"Srpskim ratnicima palim za slobodu svih naroda sveta".

Večna im slava i hvala.

Fotograf koji je pronašao groblje

Čak i sama priča o pronalasku groblja stoji kao zaseban deo istorije.

Lični fotograf Josipa Broza Tita, legendarni Stevan Labudović čuo je glasine o počivalištu srpskih ratnika u Alžiru ali nije uspevao da ga nađe. Par je puta čak imao pogrešan trag, ali se zainatio i na kraju uz pomoć diplomata i lokalnog stanovništva nabasao na grobove, sve fotografisao i detaljno preneo Beogradu.

– Još dok je u Alžiru besneo rat, čuo sam da u toj zemlji postoji srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata. Hteo sam poodavno da mu uđem u trag, ali mi se nije dalo. Uvek bi se nešto drugo isprečilo. Zato sam jednom prilikom zamolio domaćine da mi pokažu to groblje. Ljubazni, kakvi su uvek bili, odveli su me na jedno takvo mesto. Ali nešto mi nije dalo mira, pa sam potražio nekadašnje ambasadore Nedeljka Zorića i Radoslava Nedića da im se pohvalim otkrićem. Rekli su mi da to nije ono što tražim...

Zainatio se snimatelj da pronađe beleg srpskim junacima. I kad je naredni put doputovao u Alžir ponovo je zamolio domaćine da mu pokažu srpsko groblje, ali su ga odveli do spomenika francuskim i engleskim vojnicima. Očigledno da ni oni nisu znali.

– Odlučio sam da odem u našu ambasadu – pripovedao je dalje Labudović. – Sve su mi lepo objasnili i svojski se potrudili da nekako stignemo do cilja. Groblje je bilo na 25 kilometara od grada Alžira, na teritoriji opštine Deli Ibrahim. Preseljeno je 1983. na mesto gde se i danas nalazi. Zatekli smo uređene grobove. Sve sam to snimio i doneo u Beograd -svedočio je Labudović.

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.