Evo šta će da vam se desi ako SAMO PAR DANA ne konzumirate ŠEĆER!

Danas je maltene nemoguće u prodavnici pronaći namirnicu kojoj nisu dodati šećeri. Izgovor proizvođača je da šećer dodaju kao poboljšivač ukusa, konzervans, ali istina je mnogo drugačija. Zapravo, sav taj šećer u nama budi neopisivo zadovoljstvo i mi se potpuno nesvesno "navlačimo" na određeni tip sokova, slatkiša (ali i slaniša!).

Oni na tome zarađuju. Ali, šta je s nama? Šta bi bilo da odjednom odlučimo da se odreknemo sve te hrane bogate šećerom? Evo odgovora!

U nauci, hrana je nešto što se naziva "prirodnom nagradom". Kako bismo preživeli kao vrsta, stvari poput hranjenja, vođenja ljubavi i brige o drugima moraju biti prijatne mozgu, da bismo učvrstili i ponavljali takvo ponašanje - drugim rečima, da bismo opstali.

Evolucijom je nastao mezolimbički put, sistem u mozgu koji nam dešifruje ove prirodne nagrade. Kada uradimo nešto što nam stvara prijatan osećaj, skup neurona, nazvanih ventralno tegmentalna oblast, šalje neurotransmiter dopamin delu mozga zvanom “nucleus accumbens”.

Veza između tog dela mozga i našeg čeonog režnja diktira naše motoričke pokrete, poput odlučivanja da li uzeti još jedan zalogaj ukusne čokoladne torte. Čeoni korteks takođe aktivira hormone koji govore našem telu: "Ova torta je stvarno dobra. I zapamtiću to za ubuduće."

Naravno, nije sva hrana podjednako velika nagrada. Većini nas draži su slatkiši od kisele i gorke hrane jer je evolucijom naš mezolimbični put utvrdio da je slatka hrana zdrav izvor ugljenih hidrata za naš organizam.

Kada su naši preci odlazili u potragu za bobicama, na primer, kiselo je značilo "nisu još zrele", dok je gorko značilo "pažnja - otrov".

Voće je jedna stvar, ali moderna ishrana krenula je u drugom pravcu. Prošle decenije utvrđeno je da prosečan Amerikanac konzumira 22 kašičice dodatnog šećera dnevno, što se je 350 dodatnih kalorija, a ta je brojka od tada mogla i da poraste. Pre nekoliko meseci, jedan stručnjak procenio je da prosečan Britanac konzumira 238 kašičica šećera nedeljno.

Danas, kad je isplativost pri izboru hrane važnija nego ikad, gotovo je nemoguće pronaći obrađenu i pripremljenu hranu kojoj nisu dodati šećeri radi ukusa, konzervacije i slično.

Postali smo zavisni od naknadno dodatog šećera. Baš kao što zloupotreba droge, poput nikotina, kokaina i heroina, sabotira put nagrada u našem mozgu i čine korisnika zavisnim od njih. Sve veći broj neurohemijskih i bihejvioralnih dokaza pokazuje da šećer stvara zavisnost na isti način.

Zavisnost od šećera je stvarna

Postoje četiri glavne komponente zavisnosti: prejedanje, povlačenje, žudnja i unakrsna senzacija (jedna supstanca koja stvara zavisnost predisponira vas da postanete zavisni od druge supstance). Sve ove komponente su uočene na životinjskim modelima zavisnosti, kako kod zavisnosti od droge tako i kod zavisnosti od šećera.

Eksperiment:

Zamorci su bili lišeni hrane na 12 sati svakog dana, potom im je omogućen pristup šećeru i redovnoj hrani na 12 sati. Nakon mesec dana ovakve dnevne rutine, pacovi su imali znakove ponašanja slične onima na drogama. Kretaće se prema ponuđenom mnogo češće nego prema redovnoj hrani. Takođe, pokazivali su znakove teskobe i depresije tokom perioda uskraćivanja hrane. Mnoge od ovih laboratorijskih živatinja tretiranih šećerom, koji su kasnije izloženi drogama, kao što su kokain i opijati, pokazali su mnogo veći stepen zavisničkog ponašanja od zamorčića koji nisu prethodno bili izloženi šećeru, već samo drogama.

Ukratko, učestali pristup šećeru vremenom dovodi do produženog signaliziranja dopamina i potrebu za većom količinom šećera za aktiviranje receptora dopamina srednjeg mozga kao pre.

Mozak postaje "otporan na šećer" i potrebno ga je više kako bi se postigao isti osećaj zadovoljstva.

(Telegraf.rs / IFLS)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.