Istina o medu koju vam niko ne govori: Da li je dar prirode ili hrana koju hiljadama godina krademo pčelama?

Med je hiljadama godina deo ljudske ishrane, a mnogi ga i danas smatraju jednom od najdragocenijih namirnica koje nam priroda daje. Dodajemo ga u čaj, mažemo na hleb, koristimo u kolačima, kozmetici i brojnim tradicionalnim pripravcima, gotovo nikada ne razmišljajući o tome šta jedna tegla meda zapravo znači za pčele koje su je proizvele.

Upravo oko tog pitanja poslednjih godina vodi se sve ozbiljnija rasprava. Dok pčelari ističu da pravilno vođeno pčelarstvo može da funkcioniše bez ugrožavanja zajednice, deo ekologa, zagovornika veganstva i takozvanog "bee-centred" pristupa smatra da je samo uzimanje meda oblik iskorišćavanja pčela.

Preporučujemo

Pčele med ne prave za ljude

Jedna stvar nije sporna: pčele med proizvode kao sopstvenu hranu. Nektar i mednu rosu prikupljaju, obrađuju enzimima, smanjuju njihov sadržaj vode i skladište u saću, gde med predstavlja važnu energetsku rezervu kolonije, naročito u periodima kada nema dovoljno hrane u prirodi.

Put do samo jedne kašičice meda zato podrazumeva ogroman kolektivni rad.

Pčele obilaze veliki broj cvetova prikupljajući nektar koji smeštaju u poseban deo digestivnog sistema, takozvani medni želudac. Po povratku u košnicu nektar predaju drugim pčelama, a tokom procesa prerade menjaju se njegov sastav i količina vode.

Kada dovoljno sazri, med se skladišti u ćelijama saća koje pčele zatvaraju voskom i tako stvaraju zalihe hrane.

Šta se događa kada čovek uzme med?

Upravo tu počinje rasprava.

U savremenom pčelarstvu deo meda oduzima se iz košnice, dok se vodi računa o tome da zajednici ostane dovoljno hrane. U određenim okolnostima pčele se dodatno prihranjuju šećernim sirupom, ali kritičari takve prakse upozoravaju da šećer i voda nisu nutritivno isto što i med.

Ekolog Garet Džon, koji se decenijama bavi pčelama, jedan je od zagovornika takvog stava. On tvrdi da med sadrži veliki broj različitih materija važnih za pčelinju zajednicu, dok šećerni rastvor predstavlja znatno jednostavniji izvor energije.

Zbog toga pristalice pčelarstva usmerenog prvenstveno na potrebe pčela smatraju da bi kolonijama trebalo ostavljati što više sopstvenog meda.

Nisu sve prakse u pčelarstvu iste

Posebno kontroverzan deo priče odnosi se na pojedine postupke koji se koriste u intenzivnom i komercijalnom pčelarstvu.

Među njima se navode ograničavanje kretanja matice, sprečavanje prirodnog rojenja, veštačko osemenjavanje, zamena matica i druge intervencije kojima se pokušavaju kontrolisati razmnožavanje i proizvodnja unutar košnice.

Kritičari upozoravaju da takve metode prirodno funkcionisanje zajednice podređuju što većoj proizvodnji meda.

Ipak, važno je napraviti razliku između različitih načina pčelarenja. Navedene metode ne primenjuje svaki pčelar niti se svaka tegla meda proizvodi na isti način, zbog čega tvrdnja da čitavo pčelarstvo podrazumeva identične postupke nije precizna.

Zašto se koristi dim?

Jedan od najpoznatijih prizora iz pčelarstva jeste pčelar koji otvara košnicu dok oko nje pušta dim.

Dim se tradicionalno koristi kako bi se smanjila odbrambena reakcija pčela i omogućilo bezbednije rukovanje košnicom. Ipak, samo otvaranje košnice predstavlja intervenciju u veoma precizno uređenu sredinu u kojoj pčele kontrolišu temperaturu, vlagu i druge uslove.

Tokom pregleda košnice može doći i do slučajnog povređivanja ili stradanja pojedinih pčela prilikom pomeranja ramova i zatvaranja košnice, što je još jedan od razloga zbog kojih protivnici eksploatacionog pčelarstva dovode u pitanje čitavu praksu.

Da li je med zaista toliko zdrav?

Med svakako nije nutritivno čudo kakvim se ponekad predstavlja.

Njegov najveći deo čine šećeri, prvenstveno fruktoza i glukoza, uz vodu i manje količine drugih jedinjenja. Zbog toga činjenica da je prirodnog porekla ne znači da ga treba konzumirati bez ograničenja.

To, međutim, ne znači ni da je med jednostavno "običan šećer". Njegov sastav je složeniji, a osobine zavise od biljnog porekla, načina proizvodnje i obrade.

Za ljude koji ga iz etičkih ili drugih razloga ne žele u ishrani postoje brojne alternative, poput javorovog sirupa, melase, sirupa od urmi i drugih biljnih zaslađivača.

Na kraju, možda najzanimljivije pitanje nije da li je med "dobar" ili "loš", već nešto što retko sebi postavljamo dok otvaramo novu teglu: koliko zapravo znamo o načinu na koji je nastala hrana koju svakodnevno uzimamo zdravo za gotovo?

(Ona.rs)