Medicinska sestra svedočila je stotinama smrti: Otkriva neobičnu pojavu koja može najaviti kraj života

Počinju da govore o roditeljima koji su odavno preminuli, partnerima koji više nisu sa njima ili kućnim ljubimcima koje su izgubili pre mnogo godina. Nekada ih opisuju kao da upravo stoje pored kreveta. Porodicu takve reči mogu da uznemire, dok pacijenti o ovim susretima često govore mirno, sa osećajem bliskosti i utehe.

Upravo o tome govori Džuli Mekfaden, medicinska sestra koja radi u hospiciju, gde brine o ljudima na kraju života. Tokom karijere svedočila je smrti stotina pacijenata, a svoja iskustva deli kako bi porodicama približila promene sa kojima mogu da se susretnu.

Preporučujemo

Prema njenim rečima, neki pacijenti nekoliko nedelja, pa i mesec dana pre smrti počinju da opisuju susrete sa preminulim bližnjima. Tvrdi da je ovu pojavu primetila kod više od polovine ljudi o kojima je brinula. Ipak, to je njeno lično zapažanje, a ne pokazatelj na osnovu kog se može pouzdano predvideti kada će neko preminuti.

Viđaju preminule bližnje, a iskustvo im često donosi utehu

Mekfaden ovu pojavu opisuje engleskim izrazom visioning, koji se odnosi na vizije pred kraj života. Navodi da su takva iskustva dovoljno česta da se o njima govori i u informativnim materijalima namenjenim pacijentima i porodicama.

Kako objašnjava, osoba može biti budna, razgovarati sa prisutnima i istovremeno govoriti da vidi nekoga ko je preminuo. Zbog toga smatra da ova iskustva ne treba automatski poistovećivati sa zbunjenošću.

Snovi i vizije na kraju života opisani su i u stručnoj literaturi, ali njihov uzrok nije potpuno razjašnjen. Neki pacijenti doživljavaju ih kao umirujuće susrete koji im pomažu da se osećaju manje usamljeno.

Važno je, međutim, da se nagla promena u opažanju ili ponašanju ne pripisuje unapred približavanju smrti. Iznenadna zbunjenost, uznemirenost ili dezorijentacija mogu biti povezane sa infekcijom, dehidratacijom ili dejstvom lekova, zbog čega treba obavestiti medicinski tim.

Ako pacijent želi da priča o onome što doživljava, porodica može da ga sasluša bez ismevanja i ubeđivanja. Pitanje kako se zbog tog iskustva oseća može biti korisnije od rasprave o tome da li je ono što opisuje stvarno.

Govorila je i o rani koja se ponekad javlja na kraju života

Pored ovih iskustava, Mekfaden je izdvojila i Kenedijev terminalni ulkus, promenu na koži koja se ponekad pojavljuje kod osoba koje su već u završnoj fazi života.

Prema objašnjenju Klivlendske klinike, reč je o rani koja najčešće nastaje u predelu krsta i trtične kosti. Može biti crvena, ljubičasta, žuta ili crna, nepravilnog oblika, ponekad nalik kruški ili leptiru. Na prvi pogled može podsećati na modricu ili povredu od pritiska.

Ovakva rana može nastati uprkos pažljivoj nezi kože. Povezuje se sa slabljenjem funkcija organizma na kraju života, ali njen izgled nije dovoljan da porodica samostalno proceni uzrok ili preostalo vreme života.

Svaku novu ranu ili naglu promenu na koži treba da pregleda zdravstveni radnik. Kod terminalnog ulkusa nega je usmerena na ublažavanje bola i neprijatnosti, uz što veću udobnost pacijenta.

Mekfaden svojim objavama želi da podstakne otvoreniji razgovor o umiranju. Porodicama često mnogo znači da znaju kome mogu da se obrate, koje promene da prijave i kako da budu uz svog bližnjeg, bez pritiska da same tumače svaki simptom.

(Ona.rs / Večernji.hr)