Zbog njegovih replika smejala se cela Jugoslavija, a jedna anegdota sa prijemnog ispita prepričava se i danas

Mnogi pisci ostanu upamćeni po knjigama, neki po predstavama ili filmovima, ali Dušan Kovačević uspeo je nešto mnogo ređe - njegove replike odavno su postale deo svakodnevnog govora. Izgovaramo ih na porodičnim okupljanjima, u kancelariji, uz kafu ili kada želimo da kroz šalu opišemo neku apsurdnu situaciju, često i ne razmišljajući ko ih je napisao. Iza tog prepoznatljivog humora, međutim, krije se čovek koji je gotovo čitavu karijeru proveo posmatrajući obične ljude i njihove male, svakodnevne tragedije.

Na današnji dan, 12. jula 1948. godine, u mačvanskom selu Mrđenovac rođen je jedan od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca i scenarista. Odrastao je u sredini u kojoj su razgovori bili puni dosetki, nadmudrivanja i narodskog humora, a upravo će kasnije govoriti da su mu ti ljudi bili najveća inspiracija. Smatrao je da pisac ne mora da izmišlja najbolje dijaloge - dovoljno je da pažljivo sluša kako ljudi zaista govore.

Preporučujemo

Od Mačve do Beograda

Posle završene gimnazije otišao je u Beograd i upisao Fakultet dramskih umetnosti. Na prijemnom ispitu dogodila se anegdota koju je kasnije i sam prepričavao sa osmehom. Na pitanje profesora zašto želi da studira dramaturgiju, odgovorio je iskreno da želi da piše. Nije pokušavao da zvuči posebno pametno niti da impresionira komisiju velikim rečima. Upravo ta neposrednost ostala je jedna od njegovih osobina tokom cele karijere.

Još kao veoma mlad napisao je drame koje su privukle pažnju pozorišne publike. "Radovan Treći", a zatim i "Maratonci trče počasni krug", pokazali su da se pojavio autor koji na potpuno drugačiji način govori o našem društvu. Kod njega komedija nikada nije bila samo zabava. Iza svakog smeha krila se ozbiljna priča o ljudima, porodici, pohlepi, strahu ili usamljenosti.

Filmovi koje gledamo iznova, iako znamo svaku repliku

Kada su njegove drame pretočene u filmove, nastala su dela koja danas imaju kultni status. "Maratonci trče počasni krug", "Balkanski špijun", "Ko to tamo peva", "Profesionalac" i "Sabirni centar" i posle nekoliko decenija redovno se emituju na televiziji, a nove generacije ih otkrivaju gotovo istim intenzitetom kao i njihovi roditelji.

Zanimljivo je da je scenario za film "Ko to tamo peva", koji je režirao Slobodan Šijan, dugo čekao realizaciju. Kada je film konačno snimljen 1980. godine, malo ko je mogao da pretpostavi da će postati jedno od najcenjenijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije. Godinama kasnije uvršten je među najbolje domaće filmove svih vremena, a njegove replike nastavile su da žive mnogo duže od bioskopskog života.

Nije voleo da bude u centru pažnje

Za razliku od mnogih javnih ličnosti, Dušan Kovačević privatni život gotovo nikada nije iznosio u javnost. Retko je davao intervjue u kojima je govorio o sebi, a mnogo radije je pričao o pozorištu, filmu i ljudima koje je sretao. Čak i kada je dobijao najznačajnija priznanja, pažnju je usmeravao na svoje saradnike, glumce i reditelje sa kojima je radio.

Godinama je bio upravnik Zvezdara teatra, pozorišta koje je postalo jedno od najvažnijih mesta domaće scene. Mnogi glumci govorili su da je sa njim bilo zadovoljstvo raditi jer je umeo da sasluša tuđe ideje i nije imao potrebu da nameće autoritet.

Humor kao način da se kaže istina

Kovačević je jednom prilikom rekao da su ljudi na Balkanu često prinuđeni da se smeju kako bi lakše podneli stvarnost. Upravo zato njegove priče nikada nisu bile samo komedije. Iza smeha gotovo uvek stoji tuga, iza duhovitosti razočaranje, a iza apsurdnih situacija prepoznatljiva svakodnevica.

Možda je baš zbog toga ostao toliko blizak publici. Njegovi junaci nisu heroji. To su obični ljudi sa svim svojim manama, slabostima i zabludama. Gledaoci ih prepoznaju jer u njima vide komšiju, člana porodice ili ponekad - sebe.

Zoran Radmilović i uloga koja je postala legenda

Jedna od najlepših priča iz karijere Dušana Kovačevića vezana je za predstavu "Radovan Treći". Kada je tekst stigao do Zorana Radmilovića, malo ko je mogao da pretpostavi da će upravo ta uloga obeležiti istoriju domaćeg pozorišta. Radmilović nije igrao Radovana onako kako je bio zamišljen na papiru - uneo je sopstvenu energiju, improvizacije i prepoznatljiv način govora, zbog čega je svaki izlazak na scenu bio drugačiji.

Kovačević je kasnije više puta govorio da je upravo u tome bila veličina velikih glumaca - nisu menjali suštinu njegovih tekstova, već su im davali novi život. Toliko je bio vezan za Radmilovićevu interpretaciju da je smatrao da je gotovo nemoguće pronaći glumca koji bi tu ulogu mogao da ponovi na isti način. Mnogi koji su gledali predstavu tvrdili su da se publika smejala gotovo bez prestanka, ali da je iz pozorišta izlazila sa utiskom da je, zapravo, gledala ozbiljnu priču o društvu i ljudima. Upravo taj spoj humora i gorčine postao je jedno od najprepoznatljivijih obeležja Kovačevićevog stvaralaštva.

Nasleđe koje traje

Na današnji dan, kada obeležava rođendan, Dušan Kovačević nije samo jedan od najvažnijih srpskih dramskih pisaca. On je autor koji je pokazao da humor može da bude najtačniji način da se ispriča ozbiljna priča. Njegova dela odavno su prevazišla pozorišne scene i filmska platna. Preselila su se u svakodnevni govor, porodične anegdote i kolektivno pamćenje, zbog čega i danas deluju jednako sveže kao u trenutku kada su nastala.

(Ona.rs)