Kako je ugledna beogradska dama i heroina Mirka Grujić tešku žal za sestrom zamenila humanitarnim radom

Život žene koja se posvetila siromašnima i bolesnima

Ona je ćerka poznatog političara Jevrema Grujića koja se zavetovala da će pomagati drugima. U vreme rata povlačila se sa srpskom vojskom preko Albanije, sa kojom je ostala do oslobođenja. Bila je predsednica humanitarno-obrazovnog udruženja Kolo srpskih sestara čak dvadeset godina.

Posvetila je život pomažući siromašnima i bolesnima. Odlikovana je Medaljom za hrabrost "Miloš Obilić" i na poziv kraljice Marije postala je prva počasna dama dvora.

Preporučujemo

Ovako ukratko glasi život Mirke Grujić - još jedne srpske heroine koja je nesebično pritekla u pomoć svom narodu onda kada mu je bilo najteže. 

Privilegovano detinjstvo i duboka žalost

Porodica Jevrema i Jelene Grujić bila je jedna od najpoznatijih kuća starog Beograda i mesto gde su se sastajala domaća i svetska intelektualna i društvena elita. Iako su imali desetoro dece, svega troje je preživelo, a Miroslava (Mirka) Grujić bila je najmlađa među njima, pored brata Slavka, uglednog srpskog diplomate i sestre Stane, koja je bila jedna od učesnica u borbama za oslobođenje Srbije 1878. godine.

Mirka je rođena 1869. godine u bogatom porodičnom domu zahvaljujući kojem je imala vrhunsko obrazovanje. Kako je bila viđena za mesto jedne od vodećih dama beogradske društvene scene, svoje školovanje je upotpunila i u evropskim koledžima za dame, gde je naučila pet stranih jezika, slikanje i sviranje čembala. Smatrali su je damom prefinjenih manira i oštrog uma, ocenjivali su je kao srčanu i poštenu, odmerenu ali odlučnu.

Prekretnica u njenom idiličnom životu je bila smrt mlađe sestre Milice, koja je, kako navodi portal 011info, preminula zbog greške lekara. Njen gubitak je toliko potresao mladu Mirku da je raskinula veridbu pred samo venčanje i zatvorila se u kuću. Beogradska čaršija je pričala da je tih godina izlazila povremeno noću poput senke hodajući pustim beogradskim ulicama.

Ono što ju je trglo iz duboke žalosti bila je objava rata Balkanskog saveza protiv Turske 1912. godine, kada je ova ugledna dama odlučila da tešku crninu zameni - bolničkom uniformom. Kako je bolnica Kola srpkih sestara proglašena za četvrtu rezervnu ratnu bolnicu, Mirka se pridružila ovom udruženju, gde je negovala ranjene i tešila bolesnike.

Život posvećen Sestrinstvu i humanitarnom radu

Ubrzo je postala i članica upravnog odbora Kola i potpuno se predala svom radu. Pred Prvi svetski rat obišla je Skoplje, Kumanovo, Štip, Veles, mala i velika mesta današnje Makedonije, gde je osnivala podružnice Sestrinstva i nesebično pomagala sve stradalnike, kako tokom viševekovnog ropstva, tako i usled posledica poslednjeg rata.

Veliki rat je zatekao dok je radila u gradskoj bolnici u Nišu. Uskoro je iznenada preminula i dotadašnja predsednica Sestrinstva Ljubica Luković, zbog čega Mirka preuzima na sebe dužnost prve žene na čelu Kola. Kako je rat napredovao, pridružila se vojsci u prelasku u Albaniju preko Prizrena i Piškopeje i Korče do Soluna i Atine. Za svoj rad i doprinos u zbrinjavanju ranjenika odlikovana je Medaljom za hrabrost.

Ne gubeći ni časa u izbeglištvu, najviše zahvaljujući snaji Mejbel Grujić, koja je koristila svoj položaj da prikuplja pomoć i lobira u američkoj javnosti za srpske interese, organizuje pomoć srpskim izbeglicama i vojnicima. Samo što se oporavila od Albanske golgote, već 1916. godine je prešla u Švajcarsku, odakle je organizovala distribuciju pomoći srpskim zarobljenicima u Nemačkoj i Austriji, i donacije izbeglicama koje su se našle u Bugarskoj.

Odmah pošto je Srbija oslobođena 1918. godine, Mirka se vratila u Beograd da nastavi svoj humanitarni rad i pomaže siromašnima, iznad svega deci  i invalidima. Zahvaljujući njenom angažovanju, dve godine kasnije oformljen je "Invalidski dom" u kome se brinulo o ratnicima, ne samo i onima koji su izgubili zdravlje, nego i onima koji su izgubili razum usled trauma.

Da bi Kolu obezbedila krov na glavom, založila je svoj dom kao garant za kredit za izgradnju institucije "Mali univerzitet", sastavljen od tri zgrade u Resavskoj ulici. Ovo je uskoro postalo mesto gde su mnoge prigradske devojke i one sa sela sticale potrebna znanja i zanate koji su im omogućavali da same zarađuju za život.

Pored toga što je nesebično pomagala svima kojima je trebala pomoć, postala je i pokrovitelj Društva slepih devojaka i izgradnje Doma i stanova za sirotinju.

Žena koju su svi voleli 

Kralj Aleksandar i nekada rumunska princeza, sada kraljica Marija, ukazali su joj veliku čast kada su je postavili za prvu počasnu dvorsku damu kraljice. Marija i Mirka su bile veoma bliske prijateljice koje su delile pasiju da kroz humanitarni rad obnove Srbiju. Ona je bila u najbližoj pratnji kraljice na putu za Francusku kada je 1934. godine otišla u Marselj po telo ubiljenog kralja Aleksandra.

Ostala je predana svom humanitarnom radu u okviru Kola srpskih sestara sve do poslednjeg dana svog života. Kada je preminula u decembru 1940. godine, njeno telo na mesto počinka pored njenih roditelja na Novom groblju ispratio je - čitav Beograd. Ispraćaju u Sabornoj crkvi prisustvovali su predstavnici društvenog, političkog i kulturnog života, od članova kraljevske porodice, njenih "sestara" do običnog naroda kojem je nesebično pomagala ceo život.

I onda, u smrti, učinila je svoj poslednji humani gest i testamentom društvu Kola srpskih sestara ostavila 500.000 dinara za osnivanje "Fonda Milice i Mirke Grujić".

(Ona.rs)