Nakon 8 godina u Majamiju Iva se vratila u Bačku Palanku: "Samo sam ovde mogla da ostvarim ovaj svoj san"

Osam godina joj je Amerika bila dom, ali joj je vreme tamo promenilo pogled na svet i pokazalo da čovek može da ima sve, a da mu ipak nešto nedostaje. Nakon što je u Majamiju izgradila život, stekla prijatelje i navikla se na grad koji je zavolela na prvi pogled, odlučila je da spakuje kofere i vrati se u Srbiju.

Iva Kostov, koja se danas bavi pisanjem, u Ameriku je prvobitno otišla preko programa Work and Travel, planirajući da tamo provede svega nekoliko meseci. Umesto toga, ostala je gotovo osam godina. U međuvremenu je radila različite poslove, živela u Majamiju, napisala svoju prvu knjigu "Prećuti me", a onda shvatila da joj ni posao, ni novac, ni život daleko od Srbije više nisu dovoljni.

Preporučujemo

Odluku o povratku u rodnu Bačku Palanku nije donela preko noći. O njoj je razmišljala godinama, a jedan događaj u porodici dodatno je ubrzao ono što je već dugo nosila u sebi.

Od prvog razreda znala je šta želi

Ljubav prema pisanje kod nje se pojavila još u detinjstvu. Toliko rano da je njena majka prepoznala ono što će mnogo godina kasnije postati njen životni pravac.

- Nisam ni krenula u prvi razred, tek sam naučila da pišem slovo tačno. Mama mi je bila kupila neke silne sveske i ja sam samo jedan dan donela mami svesku koja je bila cela ispisana. Ja sam rekla: „Mama, ja napisala roman“ - priča Iva.

Kasnije je učiteljica roditeljima dala zadatak da napišu šta misle da će njihovo dete postati, a ceduljicu je trebalo sačuvati do punoletstva. Kada je mnogo godina kasnije pročitala šta je njena majka napisala, nije mogla da veruje.

- Pisac. Ja nisam mogla da verujem da je ona to napisala, jer mi je to bilo ono kao - pisac? Mislim, otkud ti to? A onda je ona rekla: „Pa ti si oduvek volela da pišeš“.

Danas iza sebe ima dve knjige, a trenutno radi na nastavku romana „Žena koja je volela prošlost“.

U Ameriku otišla zbog avanture, a ostala skoro osam godina

Amerika u početku nije bila plan za trajni ostanak. Nakon što je od prijatelja čula za program Work and Travel, rešila je da okuša sreću, proputuje, zaradi nešto novca i vrati se.

- Prvi grad u kom je boravila nije joj se dopao, ali je odlazak u Majami promenio sve. Grad ju je osvojio na prvi pogled, toliko da je tada izgovorila da želi da ostane.

U početku je, kao studentkinja, radila različite restoranske poslove - bila je konobar, barmen i pravila koktele, radila sa nargilama. Iako je bila uspešna u poslu, nije se pronalazila u onome što radi.

Ja sam rekla kad bi ja tamo radila, na primer, sad pišem knjige i samo živim od toga – super, može, evo ostav u gramu. Ali pošto to nije slučaj, rekla sam da idem kući.

Njena priča tako ruši jednu od najčešćih predstava o američki san - da je dovoljno otići preko okeana i novac će početi da pristiže sam od sebe.

„Šta ako ostvarim sve, a nemam kome da kažem da sam uspela?“

Iako je pokušavala da napravi život koji će joj prijati, vremenom je počela da oseća sve veću nostalgija za Srbijom. Posebno joj je teško padalo to što je propuštala važne porodične trenutke, svadbe i događaje na kojima nije mogla da bude.

Posle pet ili šest godina počela je da razmišlja o nečemu što će kasnije postati presudno za njenu odluku.

- Šta ako ja ostvarim sve što mi je cilj, zaradim toliko i toliko para i ne znam ja šta sve, i šta ako ja to sve postignem, a posle nemam kome da dođem kući da kažem: „E, ja sam uspela, bako, mama“ i tako dalje? Počela sam u tom pravcu da razmišljam i nekako počela sam da smatram da ništa, ni taj uspeh, ništa mi neće vredeti ako ne bude imao ko da me dočeka - priča iskreno.

Upravo tada povratak u Srbiju više nije izgledao kao odustajanje od američkog života, već kao način da konačno napravi prostor za ono što je godinama želela.

„Samo jedna karta je ostala“

Iako je o povratku razmišljala tri ili četiri godine, dugo nije uspevala da napravi konačan korak. Prelom se dogodio sasvim neočekivano.

Njeni cimeri su kupili avionske karte za Srbiju i pozvali je da im se pridruži. Ona tada još nije bila sigurna. Mesec dana kasnije, jednog jutra, ušla je na sajt i videla da je za njihov let ostala još samo jedna karta.

- Ja sam skočila s kreveta, uzela karticu, platila odmah i samo sam u tom momentu shvatila: „Bože, ja sam upravo kupila kartu za Srbiju koju nisam smela da kupim prethodnih sedam, osam godina“ - seća se.

Ubrzo su stigle i suze. Sama na krevetu, shvatila je da se zaista vraća kući.

Plakala sam dva-tri sata sama sa sobom na krevetu, jer: „Bože, idem kući“. A onda sam samo rekla: dobro, idem kući. Najgore što može da ti se desi jeste da ti se ne svidi više tamo. Ali, Bože moj, ako si već izdržala ovde toliko dugo, snaći ćeš se.

Povratak koji je majci priredila kao iznenađenje

Posebno emotivan bio je trenutak kada se vratila u Srbiju. Za svoj dolazak rekla je samo ocu i zamolila ga da nikome ništa ne govori. Njena majka tada je slavila odlazak u penziju, pa je upravo to postalo savršena prilika za iznenađenje.

Dok je porodica bila okupljena, muzika je stala, a ona je izašla na binu.

- Ja mislim, ja sam samo krenula da ronim suze. Naravno, naravno, i oni svi, ali niko od njih nije mogao da veruje da ja sad stojim ispred njih. To im je stvarno bilo baš onako.

Za nju je taj susret bio podjednako uzbudljiv i težak. Posle osam godina, ljudi koje je volela ponovo su bili ispred nje.

"Ostišla sam kao devojčica, vratila sam se kao žena"

Najviše se plašila da će se ljudi promeniti, da će izgubiti prijatelje ili da se više neće uklapati u njihove živote. Ipak, kada je došla, mnogi su joj rekli da se nije promenila.

Ona to nije videla baš tako.

- Ja sam tamo otišla kao devojčica, i to uvek ponavljam. A vratila sam se kao žena.

Danas, gotovo tri godine nakon povratka, priznaje da Srbiju više ne doživljava potpuno isto. Život u inostranstvu promenio je i nju i način na koji posmatra ljude, pa je tek s vremenom počela da shvata da joj određeni odnosi više ne prijaju kao ranije.

Istovremeno, dom joj više nije lako definisati.

- Kad mene neko pita gde je meni dom, sad ovde ili tamo, ja ne znam šta da kažem, jer ja sam sebi negde između. Kad živite negde tako dugo u inostranstvu, da se vratite ovde... Ja volim Srbiju, zaista, ali ima mnogih stvari koje su mi, na primer, lepše i bolje tamo.

Sada živi svoj san - pisanje

Danas je najveći deo svog vremena posvetila knjiga i pisanju. Radi na nastavku romana „Žena koja je volela prošlost“, a planira i mini-triler povezan sa knjigom.

Njena prva knjiga „Prećuti me“ nastala je dok je još živela u Americi. Imala je već određeni broj priča, a dodatnu motivaciju dobila je kada je počela da objavljuje svoje tekstove na Instagramu i primetila koliko ljudi želi da ih čita.

Ipak, jedna saobraćajna nezgoda imala je neočekivanu ulogu u nastanku romana koji danas piše.

Vraćajući se iz restorana električnim trotinetom, doživela je nezgodu i zadobila potres mozga. Poslednje čega se seća jeste da ju je automobil udario otpozadi. Sve nakon toga ostalo je u svojevrsnoj praznini.

- Kada sam se probudila u svom krevetu kući, kad su me doneli, to je već bilo posle tri-četiri dana. Uzela sam telefon, jer ja obično kad me nešto inspiriše uđem u beleške i napišem neki stih. I slučajno sam ušla u beleške. Kad sam ušla u beleške, imala sam šta da vidim – bukvalno napisan moj roman u pet teza - priseća se.

Upravo je tih nekoliko beleški, koje je napisala pre nezgode, postalo osnova za roman „Žena koja je volela prošlost“.

Njena priča o život u Americi, povratku u Srbiju, porodici, pisanju, ali i iskustvu koje je zauvek ostavilo trag, mnogo je šira od same odluke da promeni adresu.

A šta joj danas nedostaje iz Majamija, zašto joj čuvena Miami Beach nije među omiljenim plažama i da li bi se jednog dana ipak vratila u Ameriku - o tome je, kao i o još detalja iz svog života, govorila u intervjuu.

Pogledajte ceo razgovor u videu na početku teksta.

(Ona.rs)