Stara srpska voćka ima više vitamina C od limuna: Nekada je rasla u svakom dvorištu, jede se kad "ugnjili"

Dok danas jurimo skupe "supernamirnice" sa drugog kraja sveta, jedna izuzetno vredna voćka gotovo neprimetno nestaje iz naših dvorišta i voćnjaka. Oskoruša je generacijama rasla na Balkanu, njeni plodovi koristili su se za jelo, sušenje, pekmez i rakiju, a stablo je bilo cenjeno zbog dugovečnosti i otpornosti. Danas je, međutim, mnogi ne bi prepoznali ni kada bi je videli.

Oskoruša, latinskog naziva Sorbus domestica, daje sitne plodove koji izgledom podsećaju na male kruške ili jabuke. Sazrevaju krajem leta i početkom jeseni, ali se ne jedu odmah nakon branja. Dok su tvrdi, plodovi su izrazito opori i gotovo nejestivi, pa ih treba ostaviti da potpuno omekšaju, odnosno "ugnjile". Tek tada postaju slatki, mirisni i prijatni za jelo.

Preporučujemo

Zaboravljena voćka bogata vitaminom C

Iako se oskoruša vekovima koristila u narodnoj ishrani, savremena istraživanja pokazala su da njen plod zaista ima vredan nutritivni sastav. Sadrži vitamin C, vlakna, pektin, organske kiseline i polifenole, biljna jedinjenja poznata po antioksidativnom delovanju.

U jednom istraživanju u plodu oskoruše izmereno je oko 111 miligrama vitamina C na 100 grama. Poređenja radi, sirov limun u proseku sadrži oko 53 miligrama vitamina C u istoj količini. To znači da je oskoruša u analiziranom uzorku imala približno dvostruko više ovog vitamina od limuna.

Ipak, količina vitamina C nije uvek ista. Ona može da zavisi od sorte, područja na kojem drvo raste, vremenskih uslova i stepena zrelosti ploda. Zato oskorušu ne treba proglašavati čudotvornim lekom, ali se svakako može smatrati nutritivno vrednim domaćim voćem koje zaslužuje povratak na naše trpeze.

Pored vitamina C, istraživanja su u njenom plodu pronašla kalijum, kalcijum, gvožđe, vlakna i različita fenolna jedinjenja. Zbog toga može biti zanimljiv dodatak raznovrsnoj ishrani, ali nema dovoljno kliničkih dokaza da oskoruša sama sprečava ili leči određene bolesti.

Zašto mora da odstoji pre jela?

Za oskorušu važi slično pravilo kao za mušmulu. Sveže ubrani i nezreli plodovi puni su tanina, zbog čega stežu usta i imaju veoma opor ukus. Nakon što odstoje i omekšaju, boja im postaje tamnija, meso kremasto, a ukus znatno slađi i aromatičniji.

Najbolje je ubrati zrele plodove i ostaviti ih nekoliko dana na hladnom i provetrenom mestu, raspoređene tako da se međusobno ne dodiruju. Kada potpuno omekšaju, mogu se jesti sveži ili koristiti za pripremu pekmeza, marmelade, kompota i drugih prerađevina.

Sa količinom ipak ne treba preterivati, naročito ako plodovi nisu dovoljno zreli. Velika količina tanina kod osetljivih osoba može izazvati zatvor ili nelagodnost u stomaku.

Nekada česta, danas gotovo nepoznata

Oskoruša je izuzetno dugovečno drvo, a pojedini primerci mogu živeti nekoliko stotina godina. Dobro podnosi sušu i nije posebno zahtevna za uzgoj, ali raste sporo i potrebno joj je dosta vremena da počne ozbiljnije da rađa. Upravo je to jedan od razloga zbog kojih je potisnuta iz savremenih voćnjaka, u kojima prednost imaju sorte koje brže donose plod i lakše se prodaju.

Nekada se sadila pored kuća, puteva, vinograda i na obodima imanja, dok je danas sačuvana uglavnom u starim seoskim dvorištima i zapuštenim voćnjacima. Mlađe generacije često ne znaju ni kako izgleda, dok je stariji pamte kao voćku čiji su se plodovi ostavljali na slami ili drvenim policama da omekšaju.

Oskoruša možda nema savršen izgled voća koje danas nalazimo u supermarketima, ali upravo u tome leži njena vrednost. To je stara, otporna i nutritivno bogata voćka koja svedoči o vremenu kada se hrana nije birala prema tome kako izgleda na fotografiji, već prema ukusu, dostupnosti i načinu na koji su je koristile generacije pre nas.

(Ona.rs)