"Decu bih pred prijemni par meseci odvojila od roditelja": Profesorka objasnila zašto je to ponekad najbolje

Prijemni ispiti su iza mnogih osnovaca, dok buduće studente završni korak ka željenom fakultetu tek očekuje. I dok se pažnja uglavnom usmerava na to kako deca podnose stres, profesorka srpskog jezika i književnosti Biljana Vasić smatra da je često sasvim drugačija slika - najveću tremu i pritisak zapravo osećaju roditelji.

U autorskom tekstu objavljenom na portalu Zelena učionica, ona iznosi zapažanje koje je izazvalo brojne reakcije: da bi deci, kada bi to bilo moguće, možda najviše prijalo da nekoliko meseci pred prijemni budu udaljena od roditeljskog pritiska.

Preporučujemo

Ne zato što roditelji ne vole svoju decu, već zato što ih, vođeni najboljim namerama, ponekad opterete više nego što su svesni.

"Deca lakše prolaze kroz prijemni nego roditelji"

Profesorka piše da mladi uspeh često doživljavaju kao prirodan deo života, dok neuspehe mnogo brže prihvataju i nastavljaju dalje.

Roditelji, s druge strane, unapred zamišljaju moguće loše ishode, strepe zbog rezultata i neretko na sebe preuzimaju teret koji deca zapravo ne osećaju u toj meri.

Kako kaže, koliko god pokušavali da sakriju nervozu, ona se gotovo uvek prepozna kroz neku usputnu rečenicu ili pogled.

"Možda bi deci najviše prijao kamp bez roditelja"

Najviše pažnje privukla je njena rečenica:

"Kada bi to moglo, za decu bi bilo najbolje da nekoliko meseci pred prijemni budu odvojeni od roditelja, u nekoj vrsti omladinskog kampa."

Profesorka objašnjava da bi se tako stres sveo na prirodnu meru i ostao u okviru vršnjačke grupe, bez dodatnog opterećenja koje često dolazi iz porodičnog okruženja.

Dodaje da upravo roditelji, i kada su najposvećeniji, ponekad nesvesno postaju faktor koji otežava odrastanje.

Deca nisu produžetak roditeljskih ambicija

U tekstu upozorava da postoje različite krajnosti.

Neki roditelji su potpuno nezainteresovani za obrazovanje deteta, dok drugi na njega prenose sopstvena razočaranja ili neostvarene želje.

Postoje i oni koji postavljaju previsoka očekivanja, pa dete stalno ima osećaj da nije dovoljno dobro.

"Deca ne postoje da bi ostvarila naše želje. Ona su ljudi za sebe. Treba ih samo pratiti. Nekad biti podrška, nekad korektiv, nekad uteha. Nikada trasa", poručuje profesorka.

Tri učenika koja su joj promenila pogled na uspeh

Kako bi objasnila svoju poruku, profesorka se prisetila troje bivših učenika.

Prvi je bio izuzetno nadaren dečak koji je bez velikog pritiska roditelja završio Elektrotehnički fakultet. Iako je imao potencijal za vrhunsku karijeru, izabrao je život u kojem mu posao neće biti važniji od porodice.

Druga učenica bila je ambiciozna, radoznala i potpuno samostalna. Tokom školovanja sama je tražila dodatnu literaturu, postavljala pitanja i pronalazila način da razume gradivo. Danas je uspešna IT inženjerka.

Treći učenik bio je prosečan đak, ali je odmalena znao čime želi da se bavi. Dok su roditelji želeli da upiše ekonomsku školu i imali drugačije planove za njegovu budućnost, njega je privlačio stolarski zanat kojim se bavio njegov deda.

Na kraju je upravo tim putem krenuo i, kako kaže profesorka, postao veoma uspešan i tražen majstor.

Uspeh nema isto značenje za svakoga

Profesorka zaključuje da roditelji u trenucima prijemnih ispita često zaborave ono najvažnije - da sreća i uspeh nemaju istu definiciju za svako dete.

Nekome će najveći uspeh biti prestižan fakultet, nekome posao koji voli, a nekome miran porodični život.

"Čitav život nije trka na sto metara, već maraton. Samo je pitanje da li ćemo taj maraton trčati srećni ili uplašeni, očajni i iscrpljeni", poručuje na kraju svog teksta.

Njena poruka roditeljima možda je jednostavna, ali ostavlja snažan utisak: deci su, više od pritiska i velikih očekivanja, potrebni poverenje, podrška i sloboda da pronađu sopstveni put.

(Ona.rs / Zelena učionica)