"Nekad smo pričali satima, a sada samo 6 minuta": Roditelji često pogrešno tumače ovu promenu kod odrasle dece

Zove četvrtkom, uglavnom iz automobila. Razgovor traje šest, možda sedam minuta.

Pita šta je za ručak u subotu i da li je ona stvar iz apoteke ista ona za koju je zvala još u maju. Ispriča kratku priču o kolegi kog njena majka nikada neće upoznati. Onda stigne kući i mora da prekine.

Preporučujemo

Majka spušta telefon i počinje da računa.

Šest minuta.

Nekada je to dete umelo da ostane na vezi čitav sat. I tada joj kroz glavu prođe misao: "Mi više zapravo i ne razgovaramo."

Mnogi roditelji odrasle dece nose neku verziju ove rečenice u sebi. Šest minuta razgovora i odmah se pitaju šta to govori o njihovom odnosu. Kada je prestala da bude osoba kojoj dete želi da ispriča sve?

Ali kratak razgovor nije ono što je ostalo nakon što je pravi razgovor nestao. On je drugačiji oblik bliskosti i za mnoge stvari koje roditelj želi da zna o svom detetu može biti čak važniji od dugih razgovora.

Isti poziv, dve potpuno različite priče

Kada pitate majku koliko često razgovara sa detetom, odgovor često glasi: "Ne više toliko kao ranije."

Kada pitate ćerku ili sina, odgovor je drugačiji: "Zovem svake nedelje, obično dok se vraćam kući."

Opisuju iste razgovore. Samo ih ne doživljavaju isto.

Istraživačica Karen Fingerman i njene kolege pratili su 247 roditelja srednjih godina i njihove odnose sa odraslom decom tokom jedne nedelje. Rezultati su pokazali da je čak 96 odsto roditelja bilo u kontaktu sa decom tokom tih sedam dana, putem poziva, poruka ili uživo.

Gotovo svi su se tokom te nedelje smejali sa svojim odraslim detetom.

To nisu bili roditelji koje su deca zaboravila niti porodice koje su se udaljile. Bili su u stalnom kontaktu, samo kroz male trenutke koje niko ne računa kao pravi razgovor.

Istraživanje je pokazalo još nešto zanimljivo. Kada bi dete jednog dana iznerviralo roditelja, prijatan razgovor sa tim istim detetom kasnije tog dana ublažio bi negativan osećaj.

Upravo zato pitanje o apoteci, kratka priča o poslu ili običan komentar o danu imaju svoju vrednost. Oni grade odnos, iako to niko ne primećuje dok se događa.

Šest minuta je dovoljno da roditelj primeti da nešto nije u redu

Majka zove ćerku jednog sreda popodne.

Posle samo petnaest sekundi ćerka kaže da je dobro, ali majka pita: "Šta se desilo?"

I bila je u pravu.

Ne zato što ima neku posebnu sposobnost predviđanja, već zato što je čula svoje dete stotinama puta i zna kako zvuči kada je sve uobičajeno.

Primećuje koliko je zvonilo pre nego što se javila, ko je prvi završio razgovor, da li je postavila neko pitanje ili je samo odgovarala.

Ništa od toga samo po sebi ne mora da znači mnogo. Ali u poređenju sa stotinama prethodnih razgovora, roditelj nauči šta je normalno za njegovo dete.

Roditelj koji sa detetom razgovara samo nekoliko puta godišnje nema tu mogućnost. Kada dete kaže "dobro sam", nema sa čim da uporedi taj ton.

Zbog toga neke majke u martu saznaju za nešto što se dogodilo još u oktobru.

Veliki razgovori se često odlažu

Dvosatni razgovori od srca do srca imaju jedan problem. Oni zahtevaju pravi trenutak.

Potrebno je da su obe osobe odmorne, da imaju vremena, da nema obaveza posle toga i da su spremne da se potpuno posvete razgovoru.

Takvi trenuci ne dolaze često.

Zato se veliki razgovor odloži za sledeću posetu, pa za onu posle nje.

Šest minuta nema takve uslove. Niko se za njih ne priprema i niko ih ne odlaže. Upravo zato se dešavaju svake nedelje, dok se oni dugi možda dogode nekoliko puta godišnje.

Ali dugi razgovori imaju i svoju drugu stranu. Kada se isti problem iznova prepričava, kada se stalno vraća na to koliko je nešto teško i zašto se dogodilo, obe osobe mogu završiti razgovor sa još težim osećajem nego pre.

Psihološkinja Amanda Rouz sa Univerziteta u Misuriju za ovu pojavu koristi termin "zajedničko preživanje problema" odnosno co rumination.

Takvi razgovori mogu da stvore osećaj bliskosti, ali istovremeno mogu da pojačaju negativne emocije.

Majka i ćerka mogu dva sata pričati o poslu koji ne ide dobro, ne pronaći rešenje, a ipak završiti razgovor osećajući veću povezanost, ali i veće nezadovoljstvo.

Ono što veliki razgovor daje roditelju, kratak ne može

Dugačak razgovor nije besmislen. On roditelju vraća nešto što je nekada bilo prirodno: da bude prva osoba koja saznaje.

Osamnaest godina roditelj je prvi znao za prijatelje, nastavnike, probleme u školi, simpatije i sve male drame odrastanja.

A onda dete dobije druge ljude.

Cimera, partnera, bliskog prijatelja koji živi nekoliko ulica dalje i već sedi u kuhinji kada se nešto dogodi.

Zato majka u četvrtak čuje za unapređenje koje se dogodilo pre tri nedelje i iznenadi se sopstvenom reakcijom.

Niko joj nije oduzeo to mesto. Ono se samo polako promenilo.

Do trenutka kada roditelj to primeti, možda je već prošlo nekoliko godina.

Dugi razgovor na jedno veče može da vrati taj osećaj. I potpuno je normalno želeti ga.

Ali nije dobro meriti kvalitet odnosa samo po tome koliko često se on događa.

Roditelj koji procenjuje bliskost samo kroz velike razgovore zapravo meri koliko često dobija nazad ulogu koju više nema na isti način.

Četvrtkov poziv od šest minuta nikada nije mogao da zameni to. Ali to ne znači da nije vredan.

Kratak poziv čuva odnos, dugi ga popravljaju kada je potrebno

Naravno, postoje stvari koje šest minuta ne može da reši.

Zamerenost koja traje godinama neće nestati tokom razgovora o apoteci. Bolest koju roditelj krije, problem sa kojim se dete bori ili velika odluka o porodici zahtevaju vreme i ozbiljan razgovor.

Takve teme traže zatvorena vrata i sate posvećene samo njima.

Ali svakodnevni mali razgovori sprečavaju da se problemi nagomilaju.

Postoji kratak spisak ljudi koje neko pozove kada se u tri ujutru dogodi nešto loše.

To nisu nužno ljudi koje najviše voli. To su ljudi koje ne mora da ubeđuje sebe da pozove prve.

Na tu listu se ne stiže jednim velikim razgovorom, koliko god on bio emotivan.

Na nju se dolazi tako što ste tu redovno, toliko često da poziv prestane da bude odluka.

Veliki razgovor je ono što odnosu treba kada se problemi nagomilaju.

Kratak razgovor je ono što sprečava da do toga dođe.

Zato, kada majka jednog četvrtka spusti telefon i pomisli da šest minuta nije dovoljno, možda samo meri pogrešnu stvar.

Nije izgubila pažnju svog deteta.

Ona je i dalje među ljudima koje ono bira.

Do tog mesta se dolazi polako, kroz obične dane, razgovore o ničemu posebno i šest minuta po šest minuta.

(Ona.rs / Bolde)