Slušala sam babu kako se dere na unuče u parku i shvatila zašto se neke žene razvedu zbog svekrve

Krenula sam u grad, klaparajući svojim čizmicama, kada je ispred mene dopuzao jedan klinac. Za njim je trčala starija žena, pretpostavljam baka, i vikala da prestane da se valja po prašini.

Prva stvar koja mi je prošla kroz glavu bila je: odgajaš dete u Beogradu, izvedeš ga u park i onda se dereš na njega jer se valja po prašini? Čemu onda izlazak u park? Čemu, pobogu, detinjstvo ako dete ne sme ni da se isprlja?

Preporučujemo

Ali dobro, očigledno deca treba da budu fina, čista i uredna čak i kada se igraju u parkiću.

Srećom, taj moj unutrašnji monolog prekinulo je njeno dalje vikanje.

- Ništa te ona tvoja mama nije naučila! Ništa te nije vaspitala! Sad kad te vratim svom sinu, reći ću mu da ste nevaspitani i ti i tvoja majka!

I kunem vam se, zapela sam. Naježila mi se koža na vratu i progutala sam knedlu.

Već sam prošla pored njih, ali sam ozbiljno razmišljala da se okrenem. Da se umešam, da nešto kažem, da makar na milisekundu prekinem to vaspitavanje još jednog dečaka koji bi jednog dana mogao da odraste u muškarca koji potajno prezire žene.

Ali nisam. Odlučila sam da mi to ne pokvari veče, jer su mi reči takvih žena dovoljno puta pokvarile dan.

Ipak, nisam mogla da se otarasim jednog pitanja.

Ko su, bre, te žene?

I da se razumemo, postoje divne bake i svekrve, žene koje su svojim snajama podrška, a ne konkurencija. Ali verujem da svi vrlo dobro znamo o kakvim ženama ovde govorim.

Šta je to toliko strašno u ženi koju je vaš sin izabrao?

Ko su žene u kojima postoji tolika netrpeljivost prema izabranici sopstvenog sina? Je li to mržnja, zavist, ljubomora, potreba za kontrolom? Šta je, tačno?

Nije dovoljno kulturna, nije dovoljno smerna, nije dovoljno uredna, nije dovoljno vredna, nije dovoljno požrtvovana, nije dovoljno ponizna... Čitaj: radi sve ono što ja nikad nisam smela.

A tek ako ume da odgovori!

- Ufff, vidi ti nju, njena majka je naučila da odgovara.

Pa šta je trebalo da je nauči? Da ćuti?

To su one žene koje vam uđu u stan i pre nego što skinu kaput već imaju komentar na to kako je neuredno. Usput provuku i vaš fizički izgled. One koje otvaraju frižider da provere njegov sadržaj, ne zato što su gladne, već da vide imate li vi uopšte šta da ponudite njihovom sinu. Pošto je sin nesposoban.

One koje ne mogu da provedu deset minuta u razgovoru bez zajedljive opaske, dovoljno pažljivo upakovane da prođe ispod radara nezainteresovanog sina, a dovoljno otrovne da se njegova izabranica neprijatno nasmeši i tek posle tri sekunde shvati: čekaj malo, ovo je bila uvreda.

I šta sada? Da reaguje i ispadne bezobrazna? Da prećuti? Ili da sluša kako njegova majka nije mislila ništa loše, već ona sve pogrešno shvata?

Postoji naziv za deo tog fenomena. Internalizovana mizoginija.

Ta strašna bolest pećinskog doba, koja, nažalost, nije ostala tamo, već se i danas prenosi s kolena na koleno. Nije, naravno, bolest u medicinskom smislu, već duboko ukorenjen obrazac u kojem žene usvajaju predrasude o sopstvenom polu, pa po tim istim merilima ponižavaju druge žene.

A pritom, izgleda, zaboravljaju da time ne poštuju ni sopstvenog sina, njegov izbor, njegov život, niti ženu sa kojom je odlučio da ga deli. Jer ako toliko ne poštujete ženu koju je vaš sin izabrao, koliko zapravo poštujete njega?

A možda je najtužnije što neke od njih ne žele da sledećim generacijama bude bolje, već samo da im ne bude lakše nego što je bilo njima.

Ako je meni bilo loše, zašto bi tebi bilo bolje?

Ne mogu da kažem da je moja baka bila u najsrećnijem braku. Imala je dva sina, što u balkanskim porodicama često znači da je njihova mučenica, iako bi, ako ćemo već tom logikom, bilo prirodnije da bude njihova kraljica, kao jedina žena među njima.

Ali moja baka je bila realna žena. Prema svojim uspesima, neuspesima, vaspitanju dece i odnosima u porodici.

Kada je u život njenog sina došla moja majka, njen stav je, pojednostavljeno, bio: ja sam svoje uradila kako sam znala i umela. Ono što nisam uspela, nažalost, sada je tvoj problem. Žao mi je što je tako, ali poštujem vas, poštujem vaš odnos, neću se mešati i živite svoje živote.

I zar je to toliko prokleto teško?

Zar nije lepše od toga da pretite unuku kako ćete svom sinu prijaviti da ga majka nije vaspitala? Zar nije lepše imati još jednu ženu u porodici kojoj ćete biti podrška, umesto nekoga kome ćete neprestano tražiti mane?

Pitam se da li su neke žene toliko nezadovoljne sopstvenim životom, brakovima i odlukama da im je nepodnošljivo da gledaju drugu ženu kojoj bi moglo da bude bolje.

Znate one žene koje na svaku tuđu teškoću imaju spreman odgovor?

- Pa šta? Ja sam se porodila kod kuće, bez lekova, pa vidi me!

- Pa šta? I mene je muž tukao, ali sam istrpela, pa vidi kako nam je sada dobro!

- Pa šta? Ja sam sve sama radila, niko mi nije pomagao!

I uvek taj čuveni završetak: pa vidi mene.

Vidim. Ali šta tačno treba da vidim?

Da ste preživele nešto teško? Da ste morale da trpite ono što nijedna žena ne bi trebalo da trpi? I zašto je onda toliko strašno ako neka druga žena ne mora?

Meni u tim rečenicama nema ničeg pobedničkog. Naprotiv, čujem mnogo bola, nepravde i neke stare, nikada do kraja priznate ogorčenosti. Kao da je lakše poverovati da je sopstvena patnja bila neophodna nego prihvatiti mogućnost da možda uopšte nije moralo toliko da se trpi.

A sada su se bar stvorili uslovi da više ne mora da se trpi.

I onda se pitam u kom trenutku ćemo prekinuti taj krug. Kada će žena koja je nekada bila ponižavana prestati da ponižava drugu? Kada će ona kojoj su govorili da ćuti prestati da osuđuje onu koja ume da odgovori?

Jer upravo bi ona, od svih ljudi, trebalo najbolje da razume.

Otišla sam, priznajem, prilično daleko u svojim mislima. Od jednog deteta koje se valjalo po prašini stigla sam do generacija žena koje su naučene da je trpljenje vrlina, a tuđa sreća, izgleda, nekakva nepravda.

I nemam rešenje. Nemam ni neki veliki zaključak.

I možda je baš u tome odgovor. Nije dovoljno biti žena da bi razumela drugu ženu. Za početak, valjalo bi biti čovek.

Ipak, priznajem da me ponekad uteši jedna činjenica.

Neću morati ništa u životu da radim, čitaj: trpim, "zbog dece".

Sve što radim, radim zbog sebe.

Neki bi rekli, kao muškarac.

A tek to što ih iritira...

(Ona.rs)