Ekipa Telegrafa probala kubansku kuhinju: Jastoga smo gricnuli, a jeli “staru odeću”

Međutim, ova naša gastronomska avantura okončala se totalnim fijaskom

Jastog važi za gastronomski specijalitet koji je uglavnom na meniju bogataša jer su cene ovog stanovnika mora, naročito u kontinentalnim predelima, za prosečnog turistu previsoke. Zato nam je jedan od gastronomskih ciljeva zacrtanih tokom planiranja putovanja na Kubu, bio da najzad i mi uživamo u ukusima rezervisanim za one sa dubokim džepovima. Već prvog dana uputili smo se na plažu najbližu Havani, Santa Maria del Mar, koja je osim po divnoj boji Atlantskog okeana, poznata i po restoranu čiji je ovaj zglavkar, specijalitet.

U nameri da se pohvalimo gastronomskim podvigom, prvo smo fotografisali ovo okeansko biće kako bismo pravili zazubice prijateljima po povratku u Srbiju. Međutim, ova naša gastronomska avantura okončala se totalnim fijaskom jer nas je jastog najpre zapahnuo, za naše čulo mirisa, krajnje neprijatnim vonjom a ni ukus, bar za nas, nije bio mnogo bolji. Rešeni da ne priznamo da nam čulo ukusa nije prefinjeno, pokušavali smo da se izborimo sa rakom koji nam je zauzimao ceo tanjir, da bi redom odustajali i kroz smeh priznali da jastog ipak nije za one navikle na srpsku kuhinju. U nameri da mačku koja nam se motala oko nogu počastimo onim što nama nije bilo po volji, krišom od konobara bacali smo komadiće skupog jela pod sto. Na naše iznenađenje i mačka je bila istog mišljenja kao i mi pa je posle par zalogaja, odšetala do stola gde se jela svinjetina.

Preporučujemo

Odlučni da više nemamo posla sa jastogom, naročito nakon što smo za dva platili 40 dolara (prosečna kubanska plata je 25), već sutradan smo otišli u restoran “Mohito, mohito” na Starom Trgu u Havani. Po preporuci vodiča probali smo “Ropu Viehu” na španskom “Staru odeću”, jelo najsličnije onom što smo navikli da jedemo u Srbiji. Radi se o sitno cepkanoj svinjetini u sosu sa pirinčem kao prilogom. Probali smo i ribu u izdubljenom plodu ananasa koja je takođe prijala našim nepcima, ali ono što je opravdalo naš izbor restorana bili su kokteli. Mohito sa pivom, kombinacija kokosovog mleka, ruma, limete i boce piva direktno zabijene u kriglu, potpuno neočekivano, bio je izvanrednog ukusa. Tradicionalan "kuba libre", kola sa rumom i trunčicom limete ili zvezdastog voća karambole, zatim pinja kolada, kombinacija kokosa, ananasa i ruma opravdali su atribut Kube kao države za najboljim koktelima.

U nameri da ne menjamo obrok koji nam se dopao, naučili smo dve španske reči “Ropa Vieha” kako bismo osoblju restorana u kojima se engleski uopšte ne govori, objasnili šta nam je po volji. Sledećeg dana odlučili smo da posetimo državni restoran koji je strašno jeftin ali gde se, zbog oskudice namirnica, jede ono čega toga dana ima. Videvši na meniju “Ropa Viehu” kao iz puške smo ispalili te dve španske reči ali je konobarica odmahnula glavom. Razočarani, pokušavali smo da joj objasnimo da bismo onda pojeli nešto slično nakon čega nam je ona prstom lupnula po jednom od jela na meniju. Uvereni da ćemo ipak dobiti neko meso, nismo mogli očima da verujemo kada nam je donela dva tanjira sa kojih su nam se “smeškali” omraženi jastozi. Odlučni da pokušamo još jednom zagrizli smo žilavo meso da bismo nakon prvog zalogaja ponovo njima počastili kubanske mačke. Dve ofucane životinjice bile su bolje raspoložene prema jastogu od one kojoj smo prvoj ponudili isto, pa su i oklope oglodale sa zadovoljstvom.

Čim je konobarica zamakla kroz vrata, dograbila sam meni da bih saznala kako se zove jelo koje smo već dva puta bezuspešno pokušali da pojedemo. Langosta, bila je reč koju sam dobro zapamtila kako nam se jastog ne bi na tanjiru našao i po treći put.

Tokom petnaestak dana provedenih na Kubi probali smo mnogo toga i opšti je utisak da tamošnja kuhinja nije ni prići onome na šta smo navikli. Ne samo zbog oskudice namirnica koje Kubanci još dobijaju na bonove, nego reklo bi se i zbog manjka veštine u pripremi hrane. Čak i najobičnija piletina koju smo probali u Topes de Kolantes spremljena u paradajz sosu, celoj srpskoj grupi turista ostala je u tanjirima. Opšti utisak o kubanskoj kuhinji je manjak upotrebe začina što značajno utiče na bogatstvo ukusa. Čak i u hotelu sa pet zvezdica u Varaderu, hrana koje je stvarno bilo u izobilju, nije odgovarala srpskom nepcu a posebno su podbacili kolači kojih je bilo mnogo ali su bili dokaz da tamošnji poslastičar nije baš bio srećne ruke kada se odao tom zanatu. Ono što vam svakako ne bismo preporučili je sok od šećerne trske koji se cedi arhaičnom spravom naočigled turista, jer mu je ukus najblaže rečeno grozan.

Dobra strana ovakve hrane je da li zbog manjka namirnica ili zbog nedovoljno ukusa, Kubanci je jedu jako malo. Prosečan obrok podrazumeva malo pirinča i još manje mesa dok su salate, ako ih uopšte ima, samo prilog. Na njihovom meniju slatkiša nema jer zbog sankcija, čokolade i bombone stižu samo u koferima turista koji posete ovu zemlju. Ali dobra strana ovakvog gastronomskog stila, pa iako nije stvar izbora, je to što su Kubanci vitkog stasa, dobrog zdravlja i dugog života.

(Ona.rs / D. K.)