Da li stvarno možemo da se navučemo na čokoladu i slatkiše?

O tome da je šećer štetan, ali i da postoje ljudi koji su bukvalno zavisni od slatke hrane, sigurno ste pročitali bezbroj članaka. Međutim, da li je to sve istina?

Preporučujemo

Kada pomislite na neku osobu koja baš ima apetit, ali i podosta kilograma viška, vi je sigurno zamišljate kako usred noći hara po frižideru i halapljivo guta parče za parčetom čokoladne torte, dok je ne slisti celu, baš poput narkomana koji ne uspeva da se uzdrži od droge.

No, to je samo stereotip, da gojazni ljudi isključivo jedu slatkiše. Da bismo to ispravili, donosimo vam nekoliko najnovijih naučnih činjenica o šećeru.

Godišnja konferencija Evropskog saveza udruženja dijetetičara (EFAD) predstavlja najvažniji događaj u kalendaru dijetetičara, jer okuplja neke od vodećih svetskih stručnjaka za ishranu i dijetetiku, koji predstavljaju najnovija istraživanja o glavnim pitanjima ishrane i javnog zdravlja. Ovogodišnji kongres je održan u Atini i bio je najposećeniji skup do sada, na kome su učestvovali najugledniji stručnjaci.

Od posebnog interesa su bile diskusije o vrućim temama energetskog balansa, gojaznosti, hidracije i uloge niskokalorijskih zaslađivača (LCS) i šećera u zdravoj, raznovrsnoj ishrani. Evo njihovih glavnih zaključaka.

CIKLIČNI ODNOS DRUŠTVA PREMA ŠEĆERU

Klod Fišler, viši naučnik u CNRS-u, nacionalnoj agenciji za istraživanja u Francuskoj, predstavio je impresivan pregled promena stavova prema šećeru i slatkom kroz vekove. Nekad je šećer bio visoko cenjen i vrednovan po belini i čistoći.

U narednim vekovima, međutim, smenjivali su se ciklusi ,,sukrofobije’’ i ,,sukrofilije’’. Drugim rečima, nelagodan odnos koji mi danas imamo prema šećeru nije ništa novo.

Tokom 70-tih godina prošlog veka, posle perioda kada je šećer opet bio nepoželjan, mast je postala glavni ,,štetočina’’ u ishrani. Sada se situacija ponovo okrenula i šećer je taj koji je ,,loš’’, što dovodi do zbunjenosti u javnosti i nepoverenja u nauku i nutricionizam.

Fišler kaže da ovo nije dobro, s obzirom da među nutricionistima postoji opšta saglasnost da je najbolja ishrana ona koja je zdrava i raznovrsna.

ČINJENICE O ZAVISNOSTI OD ŠEĆERA

Profesor Džulijan Merser s britanskog "Rouet" instituta za nutricionizam i zdravlje, osvrnuo se na aktuelnu debatu o zavisnosti od šećera. Profesor Merser je objasnio da je ljudska vrsta evoluirala tako da ima motivacioni sistem koji nagrađuje i podstiče konzumiranje kombinacija hrane sa velikim procentom šećera i masti, a koji je uspostavljen da spreči negativan energetski balans (tj. štiti nas od izgladnjivanja).

Generacijama smo mogli uspešno da regulišemo energetski balans, ali ukusna hrana koja je danas na raspolaganju može da preovlada nad homeostatičkom kontrolom i kognitivnim uzdržavanjem. Postoji preklapanje između toga kako hrana i supstance koje se zloupotrebljavaju, kao što je droga, deluju na centre za nagrađivanje u mozgu, što je dovelo do toga da ljudi opisuju određene vrste hrane, posebno one slatke, kao ,,hranu koja stvara zavisnost’’.

Međutim, Merser ističe da termin ,,zavisnost’’ u ovom kontekstu nije od pomoći, jer ukazuje na psihološku zavisnost od sastojaka hrane kao što je šećer, koja verovatno ne postoji. Ipak, nema sumnje da jedan mali deo gojazne populacije ispoljava osobine zavisnosti kada je u pitanju konzumiranje hrane.

Međutim, profesor Merser kaže da je u ovom slučaju prikladniji termin ,,zavisnost od jela’’ – poremećaj u ponašanju – koji izbegava implikaciju da hrana sadrži hemijske supstance koje mogu da dovedu do razvoja poremećaja vezanog za pojedine supstance u hrani.

(Telegraf.rs)