Priča o vanilicima iz pera književnice Ane Atanasković: Više od kolačića - one su uspomena i sećanje

Božićni praznici su pravo vreme da uživate u ovim starinskim kolačićima

Usta puna minijaturnog kolačića umočenog u čaj postala su jedna od najmoćnijih metafora francuske književnosti.

Anegdota francuskog pisca Marsela Prusta o Madlen se smatra jednom od ključnih pasusa dela "A La Recherche du Temps Perdu", odnosno "U potrazi za izgubljenim vremenom", u kojoj se čovek priseća svoje prošlosti nakon što je probao kolač umočen u čaj, efekat koji neuronaučnici i zvanično nazivaju „Prustov fenomen”.

Preporučujemo

Kolačić je u samom srcu glavne teme priče o nevoljnom sećanju, u kojoj iskustvo poput mirisa ili ukusa neočekivano otključava sećanje iz prošlosti. Prust se smatra jednim od najuticajnijih francuskih autora 20. veka, a izraz „Prustova medlin” se i danas koristi kao simbol čulnog znaka koji pokreće sećanje.

I mi imamo jedno takvo sećanje u kolačiću koje nas pokreće na ovim prostorima - a to je ljubav prema starinskim vanilicama.

Inspirisana Prustom i njemu posvećena, kao i pretkom Stanislavom Atanastkovićem, koji je bio vozač kralja Aleksandra I, naša spisateljica Ana Atanasković, oduvek je želela da i naše vanilice imaju svoje mesto u književnosti.

- Smatram da vanilice to i zaslužuju. Ideja je potekla kada sam bila pozvana da pišem o hrani za zbirku horor priča, ali kako se time ne bavim jer nije moj žanr, to me je pokrenulo da ideju realizujem samostalno. Otišla sam u našu staru poslastičarnicu "Pelivan" da vidim kako izgledaju kutije za alvu koja se pakuju za naš kraljevski dvor i kada sam otišla - videla sam vanilice na pultu. To je bio znak! I napisala priču "Vanil iz vanilice" - otkriva za Ona.rs spisateljica Atanastković.

Njena priča, slična Prustovoj tematici, prati reakciju Stanislava, kraljevog vozača, koji hitno napušta Kraljevski dvor i odlazi u grad u nabavku alve koje je nabavljao još kralj Petar I, a njegov unuk, u trenutku priče na vlasti ju je jednako voleo. U radnji mu mlada poslatičarka nudi vanilicu koju on, na njen nagovor, proba i zauvek vezuje ukus poslastice sa predivnom devojkom Alinom koja ga je poslužila.

" Vreme je stalo već kod prvog kušanja. Trenutak se preobrazio u večnost dok mu se prhko testo lepilo za gornje nepce.

Kolač je bio nežan, malen. Osećaj u ustima isprva mrvljiv, onda mek i fin. Osećaj u duši svečan. Kao dom, kao sveta jednostavnost, kao toplina koja se topi. Perfekcija.

Vanil-grancle, rekao bi glavni kuvar na Dvoru.

Stanislav je zažmurio.

Ovo je kao poljubac, pomislio je.

I čvrsta i meka, okrugla kao pun mesec, belo-kremkasta, i softana i prhka, začuđujuće neobična u svojoj skromnosti, vanilica ga je poljubila. Bila je otmeni vanil, krhost koja priča priču, čvrsta mekoća i mekana čvrstoća, bila je grumenčić i zgrudvana sreća, zaborav i sećanje u isto vreme.

Stanislav je zaboravio na dužnost i na hitrinu koju su od njega očekivali na Dvoru. Prhkost je prhunla. Ali, nije mu dozvolila da napravi korak a kamoli da poleti. Stajao je mirno, kao i zastalo vreme, zgusnuto, kao i to čudnovato testo, flovano džemom.

Stvarnost i nestvarnost su se prepletale dok je žmurio. Stvarnost je bila nejasna ali ne i bleda.

Stvarnost je možda stvarno nejasna, uvek, nestvarna, pomislio je dok mu se činilo da postoji samo ona vezana za strukturu i ukus te vanilice, ništa drugo, ništa dalje. Nepce, trenutak, trenutak, nepce. Vanil iz vanilice. Ništa više. Svi trenuci su se stopili u nepregledan niz sadašnjih trenutaka. Zagriz je bio portal izvan okova prošlosti i budućnosti. Taj skromni komadić slasti koji je dodirnuo njegove usne ga je opčinio. Bio je skladno složena savršenost. Dar izvan vremena.

Uživao je u večnosti koja je trajala nekoliko sekundi i u nekoliko sekundi koje su trajale večno. Bio je zarobljenik neuhvatljive sadašnjosti..:"

U želji da je ponovo vidi, iz pera Ane Atanastijević, Stanislav je otišao iz poslastičarnice, ali su svi njegovi budući snovi srušili par dana kasnije kada su avioni koji su bombardovali Beograd i sravnili sa zemljom "Pelivan" i ostavili čitaoca u neizvesnosti kakva je sudbina njegove nesuđene ljubavi.

Recept za starinske vanilice

Vanilice su izuzetno populane u Srbiji i često viđen slaktiš na božićnoj trpezi. Veoma su slične austrijskim linzer keksićima, ali je ovaj starinski kolač ipak jedinstven.

Ako pitate iskusne domaćice i sladokusce, mast čini vanilice posebnim i ne mogu da se naprave bez ovog sastojka, mada postoje i druge, posne varijante ovog sitnog kolačića.  Zbog masnoće se tope u ustima pri svakom zalogaju, a prhko testo koje se filuje i spaja pekmezom, zauvek objedinjuje vanilin šećer pomešan sa šećerom u prahu.

Miris i ukus detinjstva, koje i vi možete da prenesete na svoju decu.

Sastojci:

• 200 do 250 gr masti ili margarina
• 4 do 5 kašika šećera
• 1 jaje
• 1 žumance
• 500 g brašna
• Prah šećera
• pekmez po izboru
• 2 kesice vanilinog šećera

Priprema:

Umutite mast "penasto", dodajte šećer i sve dobro sjedinite.

U smesu dodajte jaje i dodatno žumance, i neprekidno mešajte.

Postepeno dodajte brašno i sjedinite sve sastojke mešajući rukama, dok se ne formira glatko testo, koje ćete da ostavite da se odmori pola sata.

Pospite brašno na površinu na kojoj ćete da razvučete testo oklagijom. Debljina neka bude oko pola centimetra.

Uzmite okruglu modlicu, ili kako se to nekad radilo, rakijsku čašicu, sa kojom ćete da oblikujte i vadite vanilice na podmazan pleh ili još bolje obložen papirom za pečenje. Tačno je da su vanilice su tradicionalno okruglog oblika, ali vas ništa ne sprečava da ih napravite i u drugim oblicima.

Pecite kolačiće 15 minuta na 180 stepeni, odnosno dok je testo pečeno ali još svetlo, jer ne sme nikako da porumeni.

Izvadite "polutke" kolačića da se ohlade i stenu, a potom ih mažite i spajate sa vašim omiljenim (najbolje domaćim) džemom po želji.

Pospite ih mešavinom prah i vanilin šećera i vežite zauvek ukus Božića za ovaj vanremenski slatkiš.

Hristos se rodi! 

(Ona.rs)