"Postala sam mama jednog anđela": Milicina priča o sinu Vuku, gubitku koji ostaje i odluci da se živi dalje

Postoje priče koje ne mogu da se ispričaju do kraja, jer ne pripadaju prošlosti. One nemaju jasno vreme u kojem su se završile, jer se nastavljaju svakog dana - u jutarnjoj tišini, u malim ritualima, u trenucima kada se čini da je sve isto, a zapravo ništa više nije.

Ovo nije priča o smrti. Ovo je priča o životu koji mora da se nastavi posle nje.

Pre pet godina, Milica Stojanović izgubila je sina Vuka. Imao je deset godina. Bio je dete koje je volelo pozorište, pesmu, putovanja i ljude. Bio je glumac u dečjem pozorištu "Puž", deo hora, deo jednog sveta koji je za njega bio bezbedan, razigran i pun smisla.

Vuk je iznenada izgubio život zbog pucanja aneurizme. Pozlilo mu je u školi, usledila je hitna operacija, trinaest dana kome - i tišina u kojoj se završilo jedno detinjstvo koje je tek počelo. Milica o tome danas govori smireno, gotovo tiho. Ne zato što ne boli, već zato što bol više nije vrisak, već stalno prisutan ton.

Na pitanje ko je postala onog trenutka kada je shvatila da njen sin više ne diše, Milica ne pravi uvod, ne traži reči.

"Postala sam mama jednog anđela."

Ta rečenica u sebi nosi i gubitak i identitet. Jer majčinstvo, kako kaže, ne prestaje kada dete ode.

"Majka si dok si živa. To se ne prekida."

Zgarište iz kog moraš da odlučiš kako dalje

Smrt deteta ne ostavlja prostor za poređenja. Ne postoji iskustvo koje joj je slično, niti uteha koja može da je objasni. Milica ne pokušava da ublaži istinu.

"U tom trenutku se sruši sve. Ostane jedno veliko zgarište."

Sve, osim jedne stvari.

"Jedino što se ne sruši je ljubav prema Vuku."

U jednom od ranijih intervjua koji mi je dala nakon njegove smrti, Milica je govorila iz mesta u kojem vreme ne postoji. Govorila je o trenutku u kojem je stavila glavu na grudi svog sina, pokušavajući da se uveri da ga više ne diše i da ga nema. Taj glas pripada Milici koja tada još nije znala kako izgleda sutra, niti da li sutra uopšte postoji.

Danas, pet godina kasnije, bol nije nestao. Samo je promenio oblik.

"Posle tog zgarišta moraš da odlučiš - da li ćeš da se boriš ili ne. Ja sam odlučila da se borim. I nije lako. Ta borba je svakodnevna."

Ne postoji prečica, kaže. Ne postoji trenutak u kojem se probudiš i shvatiš samo da je za nijansu lakše.

"Život se ne gradi preko noći. Ali se postepeno gradi. I, što je najvažnije - život mora da ima smisao."

Ostati Vukova mama, bez obzira na sve

U prvim danima posle gubitka, Milica nije razmišljala o tome da li mora da preživi. To joj je zvučalo kao teorija.

"Jedino što sam znala jeste da moram da ostanem Vukova mama."

To je bio jedini identitet koji je imao smisla. Sve ostalo je bilo bez ivica, bez značenja, bez pravca.

Za razliku od mnogih ljudi koji tugu nose zatvorenu, Milica je od početka birala reč - pisanu i izgovorenu. Kaže da ne postoji misao iz tog perioda koju nije izgovorila.

"Ja pisanjem i pričom praznim sebe. To je moj način da izdržim."

Ali to pražnjenje nikada nije značilo zaborav. Naprotiv - bilo je način da se sećanje sačuva, da ne ostane zarobljeno u bolu.

Obećanja koja ne prestaju smrću

Vuk je voleo da putuje. Imao je svoj mali ranac u koji je pakovao grickalice, vodu i sitnice koje su mu bile važne. Putovanja su bila njihovo zajedničko vreme, a povratak sa jednog značio je planiranje sledećeg.

"Postojala su mesta koja sam mu obećala. A obećanja sam uvek ispunjavala."

Kada je Vuk otišao, ta obećanja nisu nestala. Samo su promenila oblik.

Milica je nastavila da putuje sa njegovom fotografijom.

"U početku je to bilo kao da ide sa mnom. Danas, kada bih krenula bez njegove slike, imala bih osećaj kao da sam ga ostavila."

Ljudi koje upoznaje na putovanjima često ne mogu da poveruju da je izgubila dete. Vesela je, otvorena, sklona šali.

"To ne znači da bola nema. Samo znači da sam naučila da živim sa njim."

Postoje mesta koja zauvek ostanu nečija. Za Vuka je to bio Zlatibor - mesto na kojem je želeo da žive. I danas, kaže Milica, i sam prolazak pored tog kraja ume da zaboli najviše.

Pozorište kao druga kuća

Vuk nije bio samo dete. Bio je glumac, deo hora, deo Dečjeg pozorišta "Puž". Tu je prvi put gledao predstavu sa dve godine. Tu je sa pet godina primljen na audiciji. Tu je odrastao.

"Po izrazu njegovog lica znala sam da li je dobio ulogu koju je želeo."

Seća se papirnih aviončića koje su glumci bacali publici. Jedan je uvek bio namenjen njoj. Poslednji aviončić koji joj je Vuk bacio i danas stoji u njenom stanu.

"Ne dam da se obriše prašina sa njega. To je uspomena."

Pozorište nije bilo samo scena. Bilo je život, prijateljstvo, zajedništvo, sigurnost.

"Ovde smo provodili svaki vikend. Vuku je ovo bila druga kuća."

Knjiga kao produženi razgovor koji ne prestaje

"Kada sam napisala reči pesme 'Anđeoski puž', nisam znala da će me taj put odvesti do knjige."

Iz te pesme, iz tih tihih večeri i razgovora koje je vodila sa Vukom u mislima, nastali su "Razgovori Vuka i Puža". Ne kao plan, ne kao projekat, već kao potreba - da se sačuva glas.

Milica je pisala kao majka, ali i kao novinarka. Beležila je svaki detalj, svaku rečenicu, svaku emociju.

"Svaki dijalog u knjizi je moj način da Vuk i dalje govori."

Knjiga nije samo priča o dečaku i jednom pozorištu. Ona je priča o vrednostima koje, kako Milica veruje, polako nestaju - o iskrenosti, empatiji, zahvalnosti, veri u dobrotu ljudi.

"Želela sam da kroz Vukove misli i reči deci, ali i odraslima, približim ono što nas čini živima."

Za Milicu, knjiga je trajni trag. Ne samo sećanje, već nastavak razgovora koji se nije završio smrću.

"To je moj poklon Vuku. I svima koji veruju da se svet menja malim, dobrim stvarima."

Život posle najvećeg gubitka

"Bol vreme ne leči. To je laž."

Milica to izgovara mirno, bez gorčine.

"Bol ostaje. Ali možeš da naučiš da živiš sa njim."

Tugu, kaže, možeš da pretvoriš u svetlost. U nešto kreativno. U nešto što ima smisla.

Radost nije izdaja.

"To što sam radosna ne znači da manje volim Vuka. On nikada nije voleo da me vidi tužnu."

Majkama koje su tek izgubile dete ne nudi brze utehe ni velike reči.

"Prva godina je zgarište. Treba vremena. Ali život može ponovo da dobije smisao."

Poruka koja ostaje

Na pitanje šta bi volela da ljudi zapamte, Milica ne razmišlja.

"Vuka. Njegovu svetlost."

Danas živi sa jasnom svešću da joj je sin ostavio zadatak - da sačuva uspomenu, ali i da nastavi život. Ne da ostane u smrti, već da živi onako kako bi on to želeo.

Jer oni koje smo izgubili ne bi želeli da legnemo pored njih.

Želeli bi da živimo. Sa svrhom. Sa ljubavlju. Sa sećanjem koje ne prestaje da boli - ali nas uči kako da budemo bolji ljudi.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.