Holanđanka koja je za Srbe postala legenda: Balkanska Jovanka Orleanka - umrla zaboravljena i siromašna

Postoje životi koji izgledaju kao roman, ali kad počnete da ih proveravate kroz dokumenta, stare novine i ozbiljne istoričare, shvatite da su bili još neverovatniji nego što legenda ume da ih ispriča. Žana Merkus bila je upravo takva žena - Holanđanka rođena daleko od Balkana, u Bataviji, današnjoj Džakarti, ćerka visokog kolonijalnog zvaničnika, naslednica velikog bogatstva, diakonisa, mističarka, filantropkinja i, na kraju, ratnica koja je u Hercegovini i Srbiji postala gotovo mitska figura. Savremenici su je zvali "Jovanka Merkusova", "amazonka", pa i "Balkanska Jovanka Orleanka", a taj nadimak nije nastao slučajno, već zato što je zaista jahala, nosila oružje, ulagala sopstveni novac u ustanak i stala uz balkanske hrišćane u borbi protiv Osmanlija.

Rođena u bogatstvu, rano ostala bez roditelja

Žana, odnosno Jeanne "Jenny" Merkus, rođena je 11. oktobra 1839. u Bataviji, u tadašnjoj Holandskoj Istočnoj Indiji. Bila je ćerka Pietera Merkusa, generalnog guvernera Holandske Istočne Indije, i Vilhelmine Niklasine Cransen. Porodica je bila izuzetno imućna, ali je njeno detinjstvo obeležio rani gubitak roditelja, nakon čega je sa braćom i sestrama prebačena u Holandiju, gde ju je odgajao očev brat, protestantski sveštenik. Upravo ta mešavina velikog nasledstva, stroge verske pozadine i ranog osećaja nesigurnosti oblikovala je ženu koja kasnije nije živela po pravilima svog staleža.

Humanitarka, vernica, žena koju nije zanimao miran život

Dok su druge bogate naslednice njenog vremena imale unapred ispisan put, Žana je rano počela da putuje po Francuskoj i Italiji i da se bavi humanitarnim radom. Izvori pokazuju da je tokom Francusko-pruskog rata negovala ranjenike u Parizu, a zatim ostala i u vreme Pariške komune, što je za jednu ženu njenog porekla bilo gotovo nezamislivo. U tom periodu njena snažna protestantska vera počinje da se prepliće sa socijalnim reformizmom, misticizmom i idejom da religija mora da se živi kroz delo, a ne samo kroz molitvu.

Upravo tada nastaje i njena opsesivna, gotovo apokaliptična vizija Jerusalima. Po ozbiljnim biografskim i naučnim izvorima, Žana je 1872/73. otišla u Palestinu i kupila zemljište kraj Jerusalima, gde je nameravala da podigne svojevrsno zdanje za Drugi Hristov dolazak. Taj projekat nije bio hir bogate ekscentrikinje, već njeno životno uverenje - verovala je da se istorija kreće ka velikom raspletu i da čovek mora da bude spreman.

Kako je Holanđanka završila u hercegovačkom ustanku

Kada je čula za ustanak hrišćana u Hercegovini protiv osmanske vlasti, Žana nije ostala samo donator sa distance. Novija istraživanja, posebno radovi holandskog istoričara i antropologa Renea Gremoa, ukazuju da nije došla odmah na početku ustanka, kako su kasnije legende volele da tvrde, već krajem 1875, ali kada je jednom stigla, njena uloga se više nije mogla svesti na posmatrača. Ona se priključila grupi vojvode Miće Ljubibratića, obukla mušku odeću, uzela oružje i vrlo brzo postala senzacija evropske štampe.

RTS i Politika, pozivajući se upravo na Gremoa i novu građu, opisuju je kao prvu ženu dobrovoljca koja je u ustanak uložila više nego mnogi srpski prvaci, i novcem i ličnim prisustvom. U savremenim zapisima njena pojava je delovala gotovo nestvarno - kratko ošišana, u muškoj narodnoj nošnji, naoružana, fanatično odana stvari za koju se borila i potpuno spremna da izgubi sve.

Zašto su je zvali Balkanska Jovanka Orleanka

Nadimak "Jovanka Orleanka" nije bio samo novinski ukras. Žana Merkus je u 19. veku zaista predstavljana kao žena koja se pojavila niotkuda da pomogne potlačenim hrišćanima Balkana, ulagala ogromno lično bogatstvo, jahala sa ustanicima i bila spremna da ide na front. Naučni rad u časopisu Balcanica navodi da je već sa 36 godina bila "katapultirana" u ulogu Jovanke Orleanke srpski vođene borbe za južnoslovensko oslobođenje od Osmanlija. Kasniji rad iz 2021. dodatno pojašnjava da su mit i medijska slika brzo narasli oko nje, ali da su imali realnu osnovu - ona je zaista prešla put od navodne humanitarne misije do otvoreno vojne uloge.

Nije, naravno, svima bila simpatična. Neki su joj se divili, drugi je smatrali opasnom fanatikom, treći neugodnim podsetnikom da je jedna strankinja pokazivala više spremnosti da izgubi glavu za "srpsku stvar" nego mnogi domaći moćnici. Upravo ta podeljenost oko njenog lika pratiće je do kraja života.

Ljubibratić, hapšenje i Beograd koji joj je aplaudirao

Jedna od velikih priča vezanih za Žanu Merkus jeste njena bliskost sa vojvodom Mićom Ljubibratićem. Kasniji publicistički tekstovi često su tu vezu romantizovali, ali ono što se sa većom sigurnošću može reći jeste da mu je bila politički i vojno vrlo bliska i da je s njim delila opasnost terena. U martu 1876. austrougarske vlasti su na hercegovačkom području uhapsile Ljubibratića, Žanu i deo njihove grupe. Kao Holanđanka i žena, bila je izdvojena i proterana, a zatim je, uprkos bolesti, stigla u Beograd, gde je dočekana gotovo trijumfalno. Savremeni zapisi beleže da joj je priređen spektakularan doček i da je bila slavljenica nacionalnog zanosa.

Tu je dobila i srpsko ime po kome će ostati upamćena - Jovanka Merkusova. U srpsko-turskom ratu 1876. uključila se na srpskoj strani, a izvori beleže da nije samo negovala ranjenike i organizovala sanitetsku pomoć, već i izlazila na front. To ju je pretvorilo u gotovo mitsku figuru među vojnicima.

Trošila je bogatstvo kao da ga nikad neće nestati

To je možda i najtragičniji luk njenog života. Žana Merkus nije bila avanturistkinja koja je samo tražila uzbuđenje, već žena koja je verovala da bogatstvo vredi samo ako se troši na ono što smatra svetom dužnošću. Davala je novac ustanicima, Crvenom krstu, ranjenicima i siročadi palih vojnika. U nekim zapisima navodi se da je ostavila novac srpskim vlastima da se podeli porodicama beogradskih vojnika poginulih u ratu. Sve to radila je bez mere, gotovo kao da je rešila da sopstveni život pretvori u zavet.

Ali istorija nema milosti prema ljudima koji troše više srca nego opreza. Posle ratne slave, posle novinskih naslova i beogradskih ovacija, došli su zaborav, optužbe, iscrpljenost i finansijski slom. Već 1878. vratila se u Palestinu da nastavi svoj građevinski projekat kraj Jerusalima, ali je ubrzo ostala bez novca, delom i zato što su joj, prema nekim tadašnjim navodima, članovi porodice blokirali pristup sredstvima. Njeno zdanje nikada nije završeno.

Kraj koji je bio suroviji od legende

Tu počinje onaj deo priče zbog kojeg njen život deluje gotovo antički tragično. Isti naučni i biografski izvori koji prate njen uspon beleže da je, posle propasti jerusalimskog projekta, bila svedena na krajnje siromaštvo. Rad u Balcanici navodi da joj je "vitalni poriv na kraju slomljen" i da ju je porodica izvukla iz "bednog pariskog postojanja" i vratila u Holandiju, gde je umrla 1897. u protestantskoj bolnici u Utrehtu. Nema više ratnice, nema više legende, nema više novca - samo žena koju je istorija već bila potrošila.

Što se tiče dramatične priče da je pred smrt pronađena na ulici blizu bolnice koju je sama sagradila, tu treba biti pošten i precizan. Taj motiv postoji u kasnijim tekstovima i medijskim interpretacijama, uključujući neke regionalne članke na engleskom, gde se navodi da ju je navodno jedan lekar našao na ulici kraj bolnice građene njenim novcem. Međutim, ja za tu tvrdnju nisam našao potvrdu u glavnim naučnim radovima koji se danas smatraju najpouzdanijim, pa je odgovorno reći da je to deo kasnije legende, a ne čvrsto potvrđena činjenica. Ono što jeste dobro dokumentovano jeste da je 1895. stigla bolesna i bez novca u Pariz, da je naredne godine prebačena kod brata u Utreht i da je odatle završila u bolnici, gde je umrla 1. februara 1897. godine.

Zašto danas vredi vratiti Žanu Merkus u priču

Zato što je bila mnogo više od fusnote. Bila je žena koja je, mnogo pre modernih rasprava o rodu, naciji i aktivizmu, pokazala da je moguće izaći iz okvira koje vam istorija namenjuje. Bila je bogata naslednica koja je završila sa pobunjenicima po hercegovačkim gudurama. Bila je protestantkinja koja je postala heroina pravoslavnih ustanika. Bila je filantropkinja koja je lično uzela oružje. Bila je mističarka koja je htela da zida za Hrista, a završila je tako što je umrla gotovo bez ičega.

I možda je baš zato njena priča toliko jaka. Ne zato što je bila bez mane, niti zato što je sve u njenom životu jasno i uredno dokumentovano, već zato što je u njoj bilo nečeg retkog i opasnog - potpune predanosti. Takvi ljudi najčešće ili uđu u legendu, ili umru zaboravljeni.

Žana Merkus uspela je da bude i jedno i drugo.

(Ona.rs

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.