Ja sam žrtva nasilja i trajni gubitak sluha na levom uhu je jedini "preživeli dokaz" da je bilo stvarno

Da moram da izdvojim jedan događaj koji je definisao sve što danas jesam, i učinio da sve što sam bila u velikoj meri nestane, ne bih govorila o najranjivijim delovima sebe koje sam vam već otkrila - odnosu sa ocem, epilepsiji ili izgubljenoj ljubavi - govorila bih o 2016. godini.

Kada mi je urednica skrenula pažnju da treba da obradimo temu Dana nasilja nad ženama, moja podsvest je krenula da šapuće kako neću naći idealnijeg sagovornika od sebe same, ali s obzirom da već satima gledam u prazan ekran i, po prvi put, ne znam kako da započnem ovu kolumnu, možda, ipak, nisam u pravu. Smatram da je pisanje zadnja stanica bola - momenat kada otpuštamo žive rane, spremni da ih, osvešćene, prerađane, milion puta otplakane, prepričamo.

Preporučujemo

Ne znam kako da govorim o onome što sam zakopala u najmračnijim odajama uma, nešto što nikad nisam otplakala. Nešto što je toliko blokirano u sećanju, da mozak ume da me zavara da se nije ni desilo. Ali, onda me moje telo, trajni, skoro potpuni gubitak sluha na levom uvetu, kao jedini "preživeli dokaz", podseti da je bilo stvarno. I ožiljak od napukle karotide iznad obrve i nožem urezan inicijal njegovog imena na desnoj butini.

Ti nedostaci, "ratni ordeni", koje moram da objašnjavam svaki put kada upoznam novu osobu, sjedinili su se mojim bićem toliko da ih često ne prepoznajem kao obeležje slomljene žene; da su uspomena na period kada je sva živost, naivnost, ludost one Nine, kakvu samo još u sećanjima mogu da prizovem, nestala.

Napamet sam već uvežbala objašnjenje, koje više ne izgovaram čak ni uz dozu neprijatnosti: "Moraš da mi pričaš sa desne strane, ne čujem na levo uvo". Pa usledi čuveno pitanje "zbog čega?". I moj odgovor - "pogrešan izbor partnera", uz blagi osmeh koji je tu da umanji nelagodnost sagovornika koju odmah primetim.

Kada je dvadesetdvogodišnju nesigurnu, divlju, neopreznu i poročnu devojčicu ostavio "gospodin savršeni", sve rane iz detinjstva su se probudile. Osećaj da nisam dostojna, dovoljno dobra i ne zaslužujem tako dobrog čoveka, učinio je da sklonište potražim u onom najgorem.

Sada, kada me pitaju uvredljivo pitanje koje boli više od svakog udarca - "zašto si to trpela?", znam odgovor, iako me je i dalje sramota da izgovorim - "nisam mislila da zaslužujem bolje".

"Najviše je bolelo ćutanje drugih kada nisam imala sopstveni glas"

Odrastanje uz nasilnog, emocionalno nedostupnog oca, gradi plodno tlo za kasniji izbor jednakog šablona muškarca, ako je verovati psihologiji, ali kod mene, do tada, to nikada nije bio slučaj.

Kada vas kroz rano detinjstvo prate uvrede i ta čuvena rečenica "mrzim te" umesto one, pa, kontra emocije koja je neophodna za zdrav razvitak deteta, kada je povišen ton, fizičko nasrtanje, ruka na vratu, lupanje vratima i omalovažavanje svakodnevnica, imate dve opcije - da jurite sve što nimalo ne liči na to ili da igrate na dobro poznatom terenu.

Kada sam, nesposobna da volim sebe jer me niko tome nije naučio, shvatila da na duge staze ne može da me voli ni druga osoba, moj partner, prepun ljudskih kvaliteta koje sama tada nisam posedovala, nešto u meni je ustuknulo i odlučilo da se preda produženoj ruci scene svog detinjstva.

Lagala bih kada bih rekla da nisam bila svesna sa kakvim čovekom ulazim u emotivni odnos i započinjem zajednički život - da nisam čula priče, da nisam primetila rane znake kontrole, degradacije, opsesije. Slutila sam posle prvog šamara, znala posle trećeg. I sav pakao koji je usledio nakon toga, ti grafički prikazi kojima ovde nije mesto, kaiš, nož, pesnica, psihološka mučenja, napastvovanja protiv volje, sve to delovalo je kao eskalirana, monstruoznija verzija već viđenog, već doživljenog.

Onda kada sam želela da odem, kada sam pakovala kofere, bilo je prekasno. Tada sam, pod pretnjama smrću, lagala mamu preko telefona "da je sve okej", iako me je celo telo bolelo od modrica. Njih se više i ne sećam. Ali znate šta pamtim? Sve te prijatelje koji su obitavali kroz njegovu kuću i nisu izustili ni reči. Nikada nisam čula "treba li ti pomoć?". Prošlo je osam godina, a ja i dalje odbijam da govorim o detaljima, u strahu da ne otkrijem identitet ma bilo koje osobe. Ali, znali su. Znale su i moje prijateljice.

Kada sam, usled poslednjih povreda koje mi je naneo, bila primorana da se vratim kući, kada sam odbila da lekarima otkrijem počinioca, kada je poslednji put došao naoružan ispred stana, a ja izašla ispred u strahu da ne naudi mojoj majci, kada me je nežno uhvatio za lice i rekao "ti mene ne možeš da ostaviš, ti i ja smo isti, ti i ja smo jedno" - tada sam po prvi put u životu osetila da je deo mene zauvek mrtav i, ne braneći se, uspela da ga oteram.

Izustila sam: "Vodi me ako želiš, ne postoji više nijedan deo mene koji možeš da slomiš". Nikada se nije vratio, nikada me nije lično nazvao, iako sam godinama trpela razne vrste naručenih telefonskih poziva i virtuelna maltretiranja. To su jedine celovite slike koje dopuštam sebi da vrtim u sećanju, sve drugo, sve drugo je mutno.

Još uvek sam marioneta sopstvene traume

I dalje najviše boli sećanje na pitanje dobro poznatih lica - "čime si ga isprovocirala", zauzimanje njegove strane, pravdanje i pognute glave. Ćutanje drugih u momentima kada nisam imala sopstveni glas.

Pamtim pitanje doktorice, kada mi je sedam meseci kasnije uspostavljen miokarditis i perikarditis zbog koksaki virusa, kao rezultat potpunog pada imunološkog, hormonskog i perifernog nervnog sistema - "jeste li doživeli neki stres u skorije vreme?". I potpuno neprikladan smeh koji sam, umesto suza, tada izustila.

Nijednom posle tog decembra 2016. godine nisam evocirala sećanja ili zaplakala misleći na njega. Čak i sad, čini mi se da prepričavam nečiju tuđu traumu, toliko sam uvežbala distancu, tako me moj mozak i dalje štiti, znajući da telo ne može da priušti da se opet slomi. Po tome znam da sam još uvek marioneta sopstvene traume.

Moja majka često ume da ga kune zbog gubitka sluha koji me ometa na svakodnevnom nivou, a nijedan moj emotivni partner ne može da gleda u butinu sa urezanim inicijalom, ali za njih - to su jedini podsetnici da je nekad davno, ovu ženu koju vole, neko slomio.

Za mene je to nešto sasvim drugo. Sluh mu praštam, to što ne čujem ponekad dobro ume da posluži u današnje vreme svakojakih gluposti koje nam se serviraju. (smeh)

Ne praštam što mi je uzeo veru u ljude, usadio večni oprez, zaziranje da ću završiti povređena, zgazio roze naočare kroz koje sam umela da gledam život jer su me štitile od mraka detinjih rana. Ne praštam što mi je oteo osećaj sigurnosti, pa sam poslednjih osam godina provela gazeći svako prijateljstvo i emotivni odnos na najmanju naznaku bola ili osećaja izdaje.

Ne praštam onome što je na sebe preuzeo ulogu moralnog sudije i Boga, jer me, kako je voleo da govori, "kažnjavao za prošle greške, zarad sopstvenog dobra", ali praštam sebi jer me je naterao da sagledam život iz druge perspektive i zauvek se oslobodim samodestrukcije, pa se iz svega toga, na kraju dana, izrodila spartanska disciplina. Više ne čekam da me spasi osoba sa druge strane jastuka, spasila sam se sama.

Ja to zovem, kako sam na početku i rekla, "ratni orden"; taj emotivni odnos bio je rat sa sopstvenim demonima, on, čije ime nikada ne spominjem, samo njihovo oruđe.

I kao što to obično biva u svakom ko je neku vrstu rata preživeo, javlja se osećaj ambivalentnosti - osećate se dovoljno snažno da vas ama baš ništa više ne plaši, a, opet, hroničan postraumatski stres je u svakoj pori, preventivno reaguje i kada ne treba, tera vas da se branite i ako nema oružja na vidiku, štiti vas od svake naznake bola, ne shvatajući da vas, na taj način, podjednako štiti od sreće.

To je paradoksalna vrsta straha - ne bojite se noža, ali strahujete od neistine u lepoj reči i nežnosti. Bežite od ljubavi, dok istovremeno "umirete" da se istoj predate.

I da, i dalje kada me neko pita "zašto je to uradio" - osećam šaku na svom obrazu. Samo tad se setim da je bilo stvarno.

Budite ljudi, ne budite produžena ruka tuđe traume jer je svako "zašto" u zlodelu - vrsta saučesništva.

(Ona.rs)