"Ćerka je bila hrabrija od mene": Emilija iz Niša upozorava - kad vas muž jednom udari nikad ne postane bolje

Priča Emilije Stanojević počinje tamo gde se retko traži uzrok nasilja - u detinjstvu koje nije bilo ni traumatično ni posebno teško, u srednjoškolskim danima, knjigama i planovima koji su delovali čvrsto i jasno. Odrasla je u prigradskom naselju nadomak Niša, putovala autobusom do škole i rano razvila snažnu ljubav prema čitanju i pisanju. Književnost je bila njen unutrašnji svet i način razmišljanja, nešto što je definisalo njen identitet pre nego što su u njen život ušli brak, deca i strah.

Preporučujemo

- Oduvek sam bila dete koje čita. Knjige su mi bile i beg i utočište. Pisala sam pesme, pisala prozu i bila sam sigurna da ću se baviti književnošću. To mi je bio san i nikada nisam sumnjala u to, kaže Emilija.

Život je, međutim, krenuo drugim putem. Nije upisala školu koju je želela, završila je mašinsku srednju školu, kasnije i fakultet. Kaže da se snašla i da je čak zavolela tu oblast, ali da književnost nikada nije prestala da bude deo nje. Godinama kasnije, kada su joj deca već porasla, odlučila je da se vrati obrazovanju i završi master studije. Taj period danas opisuje kao ličnu pobedu, ali i kao vreme u kojem je paralelno nosila teret koji tada nije umela da imenuje.

- Master sam završila u roku, sa visokim prosekom, i ponosna sam na sebe. Ali to nije bio miran period mog života. Imala sam troje dece, radila sam, učila i istovremeno živela u stalnoj napetosti i strahu, u kući koja spolja deluje normalno, a iznutra se polako raspada, kaže Emilija.

Oca svoje dece upoznala je još u srednjoj školi. Zabavljali su se osam godina pre nego što su se venčali, i to na isti datum kada su započeli vezu. Kada govori o tom periodu, Emilija ne pokušava da umanji emocije niti da retroaktivno “ispravi” prošlost.

- Ne mogu da kažem da ljubavi nije bilo. Bilo je. Mi smo se zaista mnogo voleli i tada nisam imala razlog da verujem da će se život ovako okrenuti, kaže.

Kada instinkt pokušava da upozori, a razum traži objašnjenja

Ipak, s vremenske distance, Emilija jasno vidi da su prvi znaci postojali mnogo pre nego što je nasilje dobilo fizički oblik. Ti znaci nisu bili usmereni direktno ka njoj, već ka drugima. Danas kaže da bi to bio prvi alarm koji bi prenela svojoj deci.

- Danas znam da bih prvo gledala kako se neko ponaša prema drugim ljudima, naročito prema slabijima. Njegova potreba da ponižava i maltretira druge tada mi nije bila alarm. Bila sam mlada, imala sam osamnaest godina i nisam razmišljala o tome kakav će neko biti partner i otac sutra, kaže Emilija.

Postojao je, međutim, i jedan tiši signal - instinkt. Emilija se seća da je izbegavala razgovore o zajedničkom životu, da je odlagala sledeći korak i da je uvek nalazila racionalne razloge da sačeka.

- Mene je nešto zadržavalo. Nije to bio strah, nego osećaj nelagode. Kao da mi telo govori da još nije vreme. Volela sam ga, ali sam stalno odlagala zajednički život. Danas znam da je to bio instinkt, kaže.

Posle braka živeli su s njegovim roditeljima. U početku je sve funkcionisalo u okvirima onoga što se smatra normalnim porodičnim životom. Deca su dolazila planski, iz želje za porodicom i zajedništvom. Promene su se, međutim, uvlačile tiho, bez naglih lomova, zbog čega su bile još opasnije.

Nasilje ne počinje udarcem

Emilija vrlo jasno opisuje jednu stvar: nasilje nije došlo kao šamar prvog dana. Došlo je kao odsustvo, poroci, neodgovornost, život u kome ona nosi porodicu sama. To je taj fazni prelaz koji je ključan za razumevanje: prvo se vi navikavate da funkcionišete bez partnera, pa onda ulazite u kontrolu, proveravanje, traženje dokaza, preuzimanje uloge policajca u sopstvenoj kući. I tu se gubi energija, spava se na oprezu, stalno ste u pripravnosti. A onda, kada se pojavi agresija, vi ste već izmrcvareni.

- Postepeno, postepeno. Išlo je postepeno. To što kažem, tad je počelo, počelo je u smislu nije bilo agresije, pretnje, ne. On je počeo da konzumira narkotike, da dosta pije i da odsustvuje od kuće. Znači njega nikad nije bilo. On je preko dana radio, uveče je bio sa svojim društvom, gde god. Ja sam sa decom sama, radim, vodim ih u vrtiće, uzimam ih iz vrtića, bukvalno, bukvalno sve sama, kaže Emilija.

Ona opisuje i taj momenat kada se odnos iz ljubavi pretvara u neprijateljstvo. Ne zato što je ona "prestala da voli", nego zato što je kuća postala teren stalnog konflikta, poricanja i manipulacije. U jednom trenutku ona kaže nešto što je brutalno tačno za mnoge žene: počnete da se ponašate kao da vam je muž dete koje krije, laže, beži, a vi morate da ga "uhvatite".

- Sve se to pretvaralo u svađu od toga, nemoj to da radiš, zašto to radiš, od njegovog nisam to, nije moje to, nije tačno to. Kao, zna, tinejdžeri kad krenu da lažu i da skrivaju, eto tako. I onda to naravno da kulminira i da preraste u svađu. onda ta svađa polako je postajala sve žešća i žešća i te pretnje su postajale mnogo strašnije, kaže Emilija.

U njenoj priči postoji i period Malte, fizičke distance, ali ne i prestanka nasilja. To je još jedan važan detalj: ljudi često misle da "odlazak" rešava stvari, a ona pokazuje suprotno - kontrola, pretnje i nasilje mogu da opstanu i kada partner radi u inostranstvu i povremeno dolazi. Taj deo priče je emocionalno težak, ali je i informativan, jer govori o životu u stalnoj proceni rizika, čak i u trenutku kada "bi trebalo da bude mirnije".

Posebno naglašava da strah nema veze sa obrazovanjem ili racionalnošću.

- Strah nije stvar razuma. Nije stvar pameti. On parališe i oduzme vam sposobnost da reagujete onako kako biste reagovali da niste u njemu, kaže.

Nasilje se ponavljalo, periodi smirivanja bili su sve kraći, a pretnje ozbiljnije. Čak ni fizička udaljenost nije donosila sigurnost. Najteži deo razgovora odnosi se na decu. Emilija o tome govori bez potrebe da sebe prikaže u boljem svetlu.

- Postoje stvari koje sebi neću oprostiti. Nekad sam ćutala da bih sebe zaštitila, a nisam shvatala da deca sve vide. Taj teret nosim i danas, kaže.

Ćerka koja je prelomila i pomoć koja je došla od ljudi, ne sistema

Prelomni trenutak dogodio se kada je nasilje zahvatilo i njenu ćerku Milenu, tada četrnaestogodišnjakinju. Prema njoj je bio posebno surov i nakon jedne večeri u tokom nasilja nad njom, u devojčici se nešto slomilo. Sutradan je Milena sama otišla u policiju.

- Rekla mi je da ide u policiju i da mora da prestane. Ja sam plakala i molila je, jer sam bila prestravljena. A ona je bila mirna i odlučna, priseća se Emilija.

Slika ćerke koja stoji u policijskoj stanici i govori istinu ostala joj je zauvek urezana.

- Sedela je uspravno, prkosno i ispričala sve. Tada sam shvatila da je moje dete bilo hrabrije od mene. To je saznanje koje nosim zauvek, kaže.

Usledili su zabrana prilaska, razvod i sudski proces koji traje više od tri godine.

- Dok god se to ne završi, vi nemate osećaj slobode. Kao da rana stalno ostaje otvorena, kaže Emilija.

Do psihološke pomoći nisu došli zahvaljujući sistemu, već zahvaljujući upornosti i ljudima koji nisu okrenuli glavu. Emilija je tražila pomoć od svih državnih institucija, ministarstava, raznih udruženja, ali "jedino su se Heroine odazvale, i samo one". Podrška udruženja Heroine za nju je bila prelomna jer je prvi put osetila da neko vidi nju, a ne samo slučaj.

- Nisu mi donele samo pomoć u stvarima. Donele su mi zagrljaj, pitanje kako sam i osećaj da nisam sama. To mi je vratilo dostojanstvo. Zbog toga sam i ja odlučila da se uključim i pomognem drugima koliko mogu, kaže Emilija.

Na kraju razgovora, njena poruka je jasna i lišena iluzija.

- Prvi znak nasilja nije udarac. To je ponižavanje i omalovažavanje. Ljubav ne boli i ne lomi. Ne čeka se da bude gore, reaguje se odmah, na prvi znak, jer nikada ne bude bolje ako se ćuti, kaže.

Razlog zbog kojeg danas govori javno vidi jednostavno.

- Ako moja priča pomogne makar jednoj osobi da ranije prepozna šta joj se dešava i da reaguje, onda je imala smisla. Najvažnije je da se zna da nismo same, zaključuje Emilija.

U videu na početku teksta Emilija prvi put bez zadrške govori o detaljima nasilja o kojima se najčešće ne priča, i objašnjava kako je skupila hrabrost da ne štiti tišinu i nasilnika, već istinu. I dalje se plaši za svoj život i život svoje dece, ali odlučila je da više ne ćuti.

(Ona.rs)