Marini su godinama govorili da umišlja simptome, a onda je sa 16 godina saznala da joj život visi o koncu

Marina je još kao dete znala da sa njenim telom nešto nije u redu, iako joj niko nije verovao, a onda je došla do toga da joj život visi o koncu.

Imala je samo sedam godina kada je prvi put primetila da ne može da prati vršnjake na časovima gimnastike. Dok su druga deca bez problema istrčavala krugove za zagrevanje, Marina Džouns je ostajala bez daha, sa vrtoglavicom i osećajem da će se onesvestiti. Vežbanje joj nije donosilo snagu, već strah. Toliki da bi ponekad namerno kasnila na treninge, samo da izbegne fizički naporne početke časa.

Preporučujemo

Kako je rasla, problemi su postajali ozbiljniji. U višim razredima osnovne škole na časovima fizičkog više uopšte nije mogla da trči. Kada je konačno skupila hrabrost da to izgovori naglas, dočekala ju je reakcija koja ju je obeležila za godine koje dolaze.

Profesori su se smejali. Govorili su joj da preteruje, da je dramatična, da čak i ljudi sa srčanim problemima mogu da trče. Umesto pomoći, dobila je poruku da problem nije u njenom telu, već u njenoj glavi.

Sličan odgovor dobijala je i kod kuće. Porodica i prijatelji su njene tegobe objašnjavali manjkom kondicije. Savet je uvek bio isti: samo treba više da vežba. Ali što se više trudila, stanje joj se pogoršavalo.

Vremenom je počela da sumnja u sebe. Ubedila je sebe da je možda lenja, da možda samo ne voli sport, da je problem u njenom karakteru, a ne u zdravlju. Sa 15 godina pojavili su se i novi simptomi, jake, dugotrajne migrene koje su je potpuno iscrpljivale. Odlazila je kod lekara, u ambulante i domove zdravlja, ali su je često otpuštali bez odgovora. Govorili su joj da ima nizak nivo gvožđa ili da treba bolje da se hrani.

U međuvremenu, gušenje i vrtoglavice su postajali sve jači. Marina je počela da izbegava svaku vrstu kretanja. Prestala je da izlazi sa prijateljima, da ide u šetnje, da učestvuje u svakodnevnim aktivnostima koje su drugima bile normalne. Čak i obična šetnja po tržnom centru za nju je predstavljala ogroman napor.

Izolovala se, tiho i neprimetno. Nije znala šta joj je, ali je bila sigurna da nešto nije u redu. Kako joj niko nije verovao, naučila je da ćuti. Sama je pokušavala da pronađe odgovore, pretraživala simptome, ali je stalno nailazila na istu dijagnozu, astmu. Ipak, duboko u sebi osećala je da to nije to.

Išla je dalje sve dok joj telo nije doslovno stalo.

Tokom posete sestrinom fakultetu u američkoj saveznoj državi Džordžiji, Marina je sa porodicom šetala kampusom kada su naišli na strmu uzbrdicu. Već pri samoj pomisli na uspon, obuzeo ju je strah. Znala je kako će se završiti, vrtoglavicom, gušenjem, crnilom pred očima. Ali nije želela da kaže ništa, naročito ne pred sestrinim dečkom. Nastavila je da hoda.

Sledeće čega se seća jeste da leži na trotoaru. Onesvestila se. Srce joj je ubrzano lupalo, ljudi su se okupili oko nje, postavljali pitanja na koja je jedva odgovarala. Iako je tvrdila da je dobro i da može dalje, njena majka je znala da nešto ozbiljno nije u redu.

Već na prvom narednom pregledu Marina je prvi put izgovorila sve ono što je godinama skrivala. Ispričala je kako izbegava stepenice i uzbrdice, kako se udaljila od prijatelja, kako je čak glumila povredu da bi izbegla fizičko vaspitanje.

Ovog puta, neko ju je shvatio ozbiljno.

Lekar je odmah posumnjao da problem nije psihološki. Rendgenski snimak grudnog koša pokazao je šokantnu istinu, njeno srce bilo je gotovo duplo veće od normalnog. Godinama se borilo da nadoknadi manjak kiseonika u telu.

Nekoliko dana kasnije stigla je i konačna dijagnoza. Plućna hipertenzija. Teška, progresivna bolest koja zahvata plućne arterije i desnu stranu srca i često vodi u srčanu slabost.

Marina tada nije ni znala šta ta dijagnoza znači, ali je po reakciji majke shvatila da je situacija ozbiljna. Kada je na internetu pročitala da je očekivani životni vek nakon dijagnoze svega nekoliko godina, imala je samo 16.

Šok, strah i neverica smenjivali su se sa nečim što nije očekivala, olakšanjem. Konačno je imala dokaz da nije umišljala simptome. Da nije bila lenja. Da je njeno telo godinama slalo signale koje niko nije želeo da čuje.

Usledile su godine teške terapije, bolnih tretmana, aparata koji su joj 24 sata dnevno davali lekove, kiseonika, stalnih ograničenja i odricanja. Najteže joj je palo to što više nije smela da pliva. More, plaža i okean bili su njeno utočište, jedino mesto gde je osećala mir.

Uprkos svemu, završila je školu i pokušavala da živi što normalnije. Ali bolest nije stajala. Sa 22 godine, i najkraća šetnja postala je borba za vazduh. Na rutinskom pregledu lekari su joj saopštili da je u srčanom popuštanju i da je transplantacija pluća jedina opcija ako želi da preživi.

Proces je bio dug, iscrpljujući i zastrašujući. Meseci testova, neizvesnosti i čekanja. A onda, usred noći, stigao je poziv - pronađena su pluća.

Operacija je trajala osam sati. Oporavak je bio brutalan. Bol, respirator, halucinacije, potpuni gubitak kontrole nad sopstvenim telom. Prvi dani nakon buđenja bili su najteži u njenom životu.

Ali preživela je.

Godinu dana nakon transplantacije provela je gotovo u potpunoj izolaciji. Desetine lekova, stroga pravila, strah od infekcija. I upravo tada, kada je fizički bila zatvorena između četiri zida, mentalno je počela da se oslobađa.

Počela je da snima kratke video zapise i da govori o onome kroz šta je prošla. Iskreno, bez ulepšavanja. Ljudi su počeli da se javljaju, da se prepoznaju u njenoj priči, da joj zahvaljuju što govori ono što mnogi ne smeju.

Danas Marina ima stotine hiljada pratilaca. Putuje, živi sama, diše bez aparata. I dalje pazi, i dalje ide na kontrole, ali više ne živi u strahu.

„Pre sam stalno razmišljala o svemu što ne mogu“, kaže. „Danas se ponekad zaustavim i pomislim - ovo je zaista moj život. I dobar je.“

Za devojčicu kojoj su godinama govorili da dramatizuje, to je najveća pobeda.

(Ona.rs)