Desanka Maksimović najbolje je opisala ljude koji vole samoću: U nekoliko reči rekla je ono što mnogi osećaju

Postoje ljudi kojima tišina nikada nije neprijatna. Ne traže društvo po svaku cenu, ne plaše se praznog stana, ne moraju neprestano sa nekim da razgovaraju i sasvim im je prirodno da deo života provedu sami. To ne znači nužno da ne vole ljude. Ponekad upravo suprotno, samo su naučili da im sopstveno društvo nije kazna.

O samoći su pisali neki od najvećih filozofa, pokušavajući da objasne zašto je se jedni plaše, dok je drugi gotovo instinktivno traže. Ipak, možda je malo ko sa naših prostora umeo da o njoj govori tako jednostavno i precizno kao Desanka Maksimović.

Preporučujemo

Za veliku srpsku pesnikinju samoća nije bila samo književna tema. Bila je deo njenog stvaralačkog procesa, prostor u kojem nastaju misli i reči koje možda nikada ne bi pronašle put do papira da je oko nje bilo previše buke.

Ali je nije ni idealizovala.

"Nije lako", govorila je Desanka

U intervjuu za NIN iz 1992. godine Desanku Maksimović pitali su kako podnosi činjenicu da je pesnik, kako je pitanje glasilo, "veliki usamljenik".

- Nije lako, odgovorila je.

Ipak, objasnila je i da joj je samoća bila potrebna za stvaranje. Kada bi sedala da piše, jedan od prvih uslova bio je da ostane sama. Tek tada je moglo da počne da se rađa ono što će kasnije postati pesma.

Možda upravo tu leži razlika između samoće i usamljenosti koju često zaboravljamo. Jedno je osećaj da nemamo nikoga, a sasvim drugo svesna potreba da se na neko vreme udaljimo od svih kako bismo ponovo čuli sebe.

I Desanka je, čini se, taj prostor čuvala.

Prema sećanjima njenog sestrića, odlazila je ujutru na Adu Ciganliju, šetala i pisala, a tek potom se vraćala svakodnevici i ljudima.

Jedan stih možda najbolje objašnjava njen odnos prema samoći

Samoća se iz Desankinog života prirodno preselila i u njenu poeziju. U pesmi koja upravo nosi naziv "Samoća", ona nije predstavljena samo kao tuga niti samo kao mir.

U početku postoji tišina, priroda i udaljavanje od drugih, ali kako pesma odmiče postaje jasno da samoća nije nužno nešto što nestaje čim se pojave drugi ljudi.

Desanka u jednom trenutku piše: "puna je mene same moja osama".

U toj kratkoj rečenici zapravo se krije mnogo veća priča. Čovek može da bude potpuno sam, a da ne bude usamljen. Isto tako može da sedi za stolom punim ljudi, da voli i bude voljen, a ipak u sebi nosi mesto do kojeg niko drugi ne može sasvim da dopre.

Možda zato ljudi koji vole samoću ne beže nužno od sveta. Ponekad samo nemaju potrebu da svaku tišinu popune nekim drugim.

Šopenhauer je smatrao da bez samoće nema prave slobode

Desanka, naravno, nije bila jedina koja je u samoći videla nešto mnogo složenije od običnog odsustva društva.

Artur Šopenhauer smatrao je da čovek tek kada ostane sam može potpuno da bude ono što jeste. Njegova ideja bila je prilično surova, ali jasna: ko ne voli samoću teško može istinski da voli slobodu, jer upravo kada smo sami najmanje moramo da se prilagođavamo očekivanjima drugih.

Fridrih Niče pravio je razliku između samoće i napuštenosti. U delu "Tako je govorio Zaratustra", samoća nije predstavljena samo kao kazna. Zaratustra joj se vraća gotovo kao mestu kojem pripada, dok istovremeno otkriva nešto što verovatno poznaje svako ko se makar jednom osećao usamljeno u punoj prostoriji: gomila nije garancija bliskosti.

Seneka je imao nešto drugačiji, možda i praktičniji pogled. Čoveku su, smatrao je, potrebni i ljudi i samoća. Posle previše vremena provedenog među drugima potreban nam je mir, dok nas posle preduge izolacije upravo drugi ljudi mogu vratiti sebi.

A onda dolazi Blez Paskal sa verovatno jednom od najpoznatijih misli o ovoj temi. Smatrao je da veliki deo ljudske nesreće proizlazi iz toga što čovek ne ume mirno da ostane sam u svojoj sobi.

Nekoliko vekova kasnije, pitanje je ostalo gotovo isto.

Možda nije presudno koliko vremena provodimo sami, već šta se sa nama događa kada nestanu razgovori, telefoni, obaveze i buka koja nam tokom dana ne dozvoljava da čujemo sopstvene misli.

Nekome tada postane neprijatno. Neko odmah traži društvo. A neko prvi put tog dana zaista može da bude svoj.

Desanka Maksimović očigledno je znala i težinu i vrednost takvih trenutaka. Samoću nije predstavljala kao ideal kojem treba težiti, ali ni kao prazninu od koje treba bežati.

Za nju je ponekad upravo tamo, kada ostane sama, počinjalo da se budi nešto novo.

(Ona.rs)