Trauma nije doživotna presuda: Istraživanja pokazuju da se većina ljudi prirodno oporavi

Poslednjih godina gotovo da je nemoguće otvoriti društvene mreže a ne naići na izraze poput "okidača", "bori se ili beži", "regulacije nervnog sistema" i različitih metoda za "isceljivanje traume". Trauma je postala jedna od najčešćih tema popularne psihologije, ali autorka i istraživačica Karla Meklaren upozorava na drugu stranu takvog pristupa - da ljude možemo ubediti da ih teško iskustvo mora trajno oštetiti.

U tekstu za Psychology Today ona podseća na decenije istraživanja psihološke otpornosti koja pokazuju nešto mnogo optimističnije: ljudi nakon potencijalno traumatičnih događaja ne prolaze svi isti put. Mnogi imaju snažne reakcije neposredno nakon događaja, a zatim se postepeno vraćaju svom uobičajenom funkcionisanju.

Preporučujemo

Većina ljudi ne ostaje trajno zarobljena u traumi

Meklaren se oslanja na istraživanja psihologa Džordža Bonana, jednog od najpoznatijih istraživača otpornosti nakon gubitka i traume. Njegov rad pokazao je da postoje različite putanje nakon teških iskustava - od otpornosti i oporavka do hroničnih problema ili simptoma koji se pojavljuju kasnije.

Autorka navodi procenu da približno dve trećine ljudi ponovo uspostavi psihološku stabilnost bez potrebe za posebnom intervencijom. Taj procenat ne treba shvatiti kao univerzalnu formulu koja važi za svaku vrstu traume i svaku osobu, ali šira poruka jeste u skladu sa istraživanjima - dugotrajni psihološki poremećaj nije neizbežna posledica teškog događaja.

Američki Nacionalni centar za PTSP takođe navodi da se većina ljudi pogođenih katastrofama vremenom oporavlja i da su ljudi u velikoj meri sposobni da se prilagode nakon teških događaja.

Teška reakcija neposredno posle događaja ne znači da imate trajni poremećaj

Ovo je jedna od važnijih razlika.

Posle gubitka, nesreće, nasilja ili drugog zastrašujućeg događaja čovek može imati nesanicu, uznemirujuća sećanja, strah, teškoće sa koncentracijom, razdražljivost ili snažne fizičke reakcije.

To ne znači automatski da će razviti PTSP.

Nacionalni centar za PTSP navodi da intenzivne reakcije u prvim nedeljama nakon katastrofe ne treba nužno smatrati patološkim. Longitudinalna istraživanja pokazuju da se kod velikog broja ljudi simptomi vremenom smanjuju, dok manji deo razvija dugotrajne ili sve izraženije teškoće.

Drugim rečima, reakcija na nešto strašno može biti normalna čak i kada je veoma neprijatna.

Tri načina razmišljanja mogu da budu posebno važna

Bonano opisuje ono što naziva "fleksibilnim načinom razmišljanja". Prema njegovom modelu, kod ljudi koji pokazuju otpornost često se pojavljuju tri povezana uverenja:

• optimizam u vezi sa budućnošću
• poverenje u sopstvenu sposobnost da se izbore sa onim što se dogodilo
• spremnost da pretnju vremenom posmatraju i kao izazov sa kojim mogu da se nose.

To ne znači ponavljati sebi da je "sve super" kada očigledno nije, niti tražiti pozitivnu stranu užasnog događaja.

Mnogo je važnija misao: "Ovo mi se dogodilo i teško mi je, ali to ne znači da ću se ovako osećati zauvek."

Meklaren smatra da deo savremene kulture oko traume može nenamerno da potkopava upravo takvo uverenje. Ako se čoveku neprestano govori da je njegov nervni sistem trajno oštećen, da će posledice nositi decenijama ili da će svaki budući problem biti posledica prošle traume, lako je izgubiti poverenje u sopstvenu sposobnost oporavka.

Nije svaki težak događaj ista priča za svakog čoveka

Zato Bonano koristi izraz "potencijalno traumatičan događaj".

Dvoje ljudi može proći kroz vrlo sličnu situaciju, a ipak reagovati potpuno drugačije. Jedna osoba može relativno brzo nastaviti dalje, druga može mesecima imati simptome, dok će trećoj biti potrebna stručna pomoć.

Na ishod utiču težina i trajanje iskustva, ranija iskustva, podrška okoline, problemi koji nastaju nakon događaja i čitav niz drugih faktora. Posebno snažni faktori rizika za dugotrajne teškoće jesu velika izloženost traumatičnom događaju, ozbiljni gubici, nedostatak socijalne podrške i nastavak teških životnih okolnosti nakon samog događaja.

Zato poruka da je oporavak prirodan nikako ne znači da bi svako trebalo jednostavno da "preboli" ono što mu se dogodilo.

Oporavak ne znači da morate da zaboravite

Još jedna česta zabluda jeste da je čovek izlečen tek kada više ne oseća ništa u vezi sa onim što se dogodilo.

Nacionalni centar za PTSP naglašava da oporavak nije trenutak u kojem traumatično sećanje nestaje. On može značiti da simptomi postaju ređi i slabiji, da vas sećanje manje ometa i da imate više poverenja u sopstvenu sposobnost da se izborite sa emocijama kada se pojave.

Neko može godinama kasnije osetiti tugu, strah ili nelagodu kada se seti određenog događaja, a da istovremeno vodi ispunjen i stabilan život.

A šta ako oporavak ne dolazi sam?

Tu je važno ne otići u drugu krajnost.

Činjenica da se veliki broj ljudi prirodno oporavi ne znači da terapija nije potrebna onima koji imaju dugotrajne probleme. Ako simptomi ne slabe, ako ometaju posao, odnose, san i svakodnevno funkcionisanje ili se vremenom pogoršavaju, stručna pomoć može biti veoma važna.

Za PTSP postoje tretmani sa snažnom naučnom podrškom. Među njima su produžena izloženost (PE), terapija kognitivne obrade (CPT) i EMDR, koje američke smernice navode među najbolje potkrepljenim psihoterapijskim pristupima za ovaj poremećaj.

Dakle, poruka nije "terapija vam ne treba".

Poruka je mnogo preciznija - traumatično iskustvo samo po sebi nije presuda da će čovek zauvek ostati psihološki oštećen.

Nekome će biti potrebna stručna pomoć, nekome vreme i podrška ljudi oko njega, a neko će se postepeno stabilizovati oslanjajući se na sopstvene načine suočavanja. Oporavak nema isti tempo niti isti oblik za sve.

Ali jedno teško poglavlje ne mora automatski da postane priča čitavog života.

(Ona.rs)