Roditelji koji se najbolje nose sa dečjim tantrumima rade ovih 5 stvari: Jednu je najteže naučiti

Dete vrišti jer ste ugasili crtani. Leži na podu prodavnice zato što niste kupili igračku. Plače jer ste bananu presekli na dva dela, iako je pre minut tražilo baš to. Roditelj pokušava da objasni, pregovara, smiri, požuri, a onda i njemu polako ponestaje strpljenja.

Tantrumi su jedan od najzahtevnijih delova ranog detinjstva, ali nisu dokaz da je dete nevaspitano niti da roditelj nešto nužno radi pogrešno. Kod male dece sposobnost regulisanja snažnih emocija tek se razvija, pa frustracija koju odrasla osoba može da izrazi rečima kod deteta ponekad završi plačem, vikanjem, bacanjem ili udaranjem.

Preporučujemo

Roditelji koji se dobro snalaze u takvim situacijama ne znaju magičnu rečenicu koja za deset sekundi zaustavlja svaki tantrum. Razlika je češće u tome šta rade dok oluja traje - i šta ne pokušavaju da urade.

1. Prvo regulišu sebe, pa tek onda dete

Ovo je verovatno najteži deo.

Kada dete viče, posebno u javnosti, roditelj lako počinje da reaguje na sopstvenu neprijatnost. Ljudi gledaju, žurite, umorni ste i samo želite da sve prestane.

Ali ako odrasla osoba počne da viče još glasnije, dete dobija još više emocionalne stimulacije u trenutku kada već ne uspeva da se izbori sa sopstvenom.

Zato je prvi zadatak roditelja da zadrži što mirniji glas i ponašanje.

To ne znači da morate biti potpuno spokojni dok vam trogodišnjak vrišti pored nogu. Znači samo da ne dodajete još jednu eksploziju na onu koja se već događa.

2. Ne pokušavaju da drže predavanje usred tantruma

"Ali objasnila sam ti da sada ne možemo..."

"Zašto se tako ponašaš?"

"Veliki dečaci ne plaču zbog toga."

U trenutku snažne emocionalne reakcije dete nema iste kapacitete za slušanje, razmišljanje i donošenje odluka kao kada je mirno.

Zato vrhunac tantruma nije dobar trenutak za lekciju o ponašanju.

Umesto dugog objašnjavanja, korisnije su kratke i jasne rečenice:

"Vidim da si ljut."

"Neću ti dozvoliti da udaraš."

"Tu sam."

Razgovor o tome šta se dogodilo može doći kasnije, kada se dete smiri.

3. Prihvataju emociju, ali ne menjaju granicu

Ovo je jedna od najvažnijih razlika.

Možete prihvatiti da je dete ljuto zato što želi još jedan slatkiš, a da mu ipak ne date slatkiš.

Možete razumeti da je razočarano što mora da napusti igralište, a ipak otići kući.

Priznavanje osećanja ne znači popuštanje.

Rečenica "Znam da si ljut jer želiš još da se igraš" govori detetu da ga razumete. Rečenica koja sledi može i dalje biti: "Ali sada idemo kući."

Ako svaki veliki tantrum na kraju dovede do toga da dete dobije ono što je prethodno bilo zabranjeno, ono može naučiti da intenzivna reakcija ponekad uspeva da promeni granicu.

Doslednost je zato važnija od pokušaja da dete po svaku cenu odmah prestane da plače.

4. Ne shvataju tantrum lično

Dete koje usred besa kaže "ne volim te" verovatno ne saopštava promišljen stav o vašem odnosu.

Ono je ljuto.

Mala deca još uče kako da imenuju i izraze frustraciju, pa izgovaraju ono što im je u tom trenutku dostupno i dovoljno snažno.

Ako roditelj takvu rečenicu doživi kao lični napad, situacija lako postaje sukob dve povređene osobe.

Umesto toga, korisnije je razumeti poruku koja se krije iza ponašanja: "Preplavljen sam i ne znam šta da radim sa ovim osećanjem."

To ne znači da treba dozvoliti vređanje, udaranje ili bacanje predmeta. Granica i dalje postoji, samo se postavlja bez uzvraćanja istom emocionalnom snagom.

5. Razgovaraju tek kada sve prođe

Kada se dete smiri, dolazi trenutak za ono što roditelji često pokušavaju da urade prerano.

Tada možete kratko razgovarati o tome šta se dogodilo.

"Baš si se naljutio kada smo morali da krenemo."

"U redu je da budeš ljut, ali nije u redu da udaraš."

"Sledeći put možeš da mi kažeš da si ljut."

Kod malo starije dece možete zajedno smisliti šta bi sledeći put mogla da urade drugačije.

Takvi razgovori nisu garancija da se tantrum više nikada neće ponoviti. Dete uči emocionalnu regulaciju godinama, kroz veliki broj situacija u kojima prvo pozajmljuje smirenost odrasle osobe, a tek kasnije sve više uspeva da reguliše sebe.

A šta ako tantrumi postanu veoma česti ili intenzivni?

Tantrumi su naročito česti kod dece između približno prve i četvrte godine i kod većine se postepeno proređuju kako se razvijaju govor i sposobnost samoregulacije.

Važno je obratiti pažnju na ono što ih pokreće. Glad, umor, previše stimulacije, nagli prekid aktivnosti i promene rutine mogu povećati verovatnoću da dete "eksplodira".

Ponekad se deo tantruma može sprečiti vrlo jednostavnim stvarima - najavom da se igranje završava za pet minuta, ponudom dva prihvatljiva izbora ili izbegavanjem prodavnice baš u vreme kada dete inače spava.

Ako su ispadi izrazito česti, veoma dugo traju, dete redovno ozbiljno povređuje sebe ili druge ili ponašanje izaziva zabrinutost u odnosu na njegov uzrast i razvoj, dobro je razgovarati sa pedijatrom ili drugim stručnjakom.

Cilj, međutim, nije odgajiti dete koje se nikada neće naljutiti.

Cilj je da dete vremenom nauči da može da bude ljuto, razočarano ili frustrirano, a da ga ta emocija ne preuzme potpuno.

A jedan od prvih načina na koji to uči jeste posmatrajući šta mi radimo kada ono izgubi kontrolu.

(Ona.rs / Glossy)