Šta kad ti život uzme najmilije: Posle četiri smrti je Mirhana napisala knjigu u kojoj kraj nije stvarno kraj

Književna promocija knjige „Uštirkana samoća“ autorke Mirjane Lukić Mirhane u beogradskom restoranu „Naše mòre“ okupila je brojne ljubitelje pisane reči koji su uz klavir, a tu i tamo po koju suzu otkrili kako tuga postaje umetnost.

Okupljeni svet i da je došao samo da ispoštuje Mirhanu, događaj ili isprati novi naslov, svako do njih izašao je sa osećajem da su pročitane reč bile namenjene baš njima i njihovim tugama.

Sve je mirisalo na prošlost i stare rane, ali je u isto vreme donosilo neko olakšanje, nalik onim trenucima kada čovek posle duge bolesti konačno izađe na vazduh i sunce. Sedma po redu knjiga ove autorke donela je pred beogradsku publiku ogoljenu istinu o gubicima sa kojima se svako od nas, pre ili kasnije, mora suočiti.

Zaborav i sećanje u ovom delu vode ozbiljan, ljuti rat, a prof. dr Dobrivoje Stanojević primećuje da nas sećanje proganja iz samoće, dok samoća goni na sećanje. Profesor navodi da je to začarani krug autentičnog pripovedanja o nečemu što je duboko ljudsko, zajedničko svima nama i staro koliko i sam svet. Kada neko ode, najteže se zaboravlja i najviše nedostaje njegov glas, jer u njemu zapravo boravi sve ono što čovek jeste. Ova knjiga je kuća u koju se ulazi bez kucanja, mesto gde se jedna sasvim lična ispovest pretvara u opštu ljudsku istinu koja podjednako potresa i onoga ko piše i onoga ko čita.

Atmosferu su do toga da se srce steže doveli zvučni efekti i prefinjeni akordi na klaviru koje je izvodio reditelj, scenarista i kompozitor Andrej Aćin. Svaka reč koju je Mirhana izgovorila padala je pravo na dirke, sa teškim uzdasima i onim prepoznatljivim tajcem koji nastane kada ljude pogodi živa reč.

Okupljenima su se obratili i Sonja Žižović, osnivačica i glavna urednica izdavačke kuće „Kokoro“, kao i profesor Stanojević, dok su u publici sedeli članovi porodice, prijatelji i verni poštovaoci Mirhaninog rada.

Ljudi odlaze, ljubav ostaje

Naziv dela odmah izaziva znatiželju i nameće pitanje šta zapravo znači kada je čovekova samoća „uštirkana“, da li se ona lakše nosi i predstavlja li samo lepši spoljni izgled ili donosi novu nelagodu i ne da nam da dišemo.

„Pa uštirkana samoća je, kao i sve uštirkano, mnogo lepše. Nije to samoća koja je kruta i teška, nego je ona koja je dobila novu formu, estetsku formu lepote i utegnutosti. To znači da se prođe duboka, teška samoća, bolna samoća, i da se iznedri iz sebe nešto novo, neko stanje u kom si sam, a nisi sam“, objašnjava Mirhana.

Gubitak voljenih ljudi ostavlja tišinu u kojoj najviše odzvanja odsustvo njihovog glasa, a autorka otvoreno govori o tome ko joj je najviše nedostajao tokom pisanja ove knjige.

„Svi likovi mi podjednako nedostaju, svi glasovi su glasovi koji su pre svega mene oblikovali. Bilo da je neki bio tiši, neki preglasan, ali kada ih nema, svi mi nedostaju“, iskrena je autorka.

Razlika između samoće i usamljenosti tema je o kojoj se poslednjih godina neprekidno raspravlja, a ova knjiga nudi svojevrsni most između ta dva stanja.

„Knjiga je u stvari pomogla da se pređe iz jednog stanja u drugo. Nedostatak voljenih osoba, a bilo ih je četiri koje su nestale u kratkom periodu, izazvao jeneverovatnu usamljenost. Pisanje o njima je neka vrsta bivanja sa njima. I onda smo došli do jedne pune samoće, „uštirkane“ samoće. Oni su sada stalno sa mnom, ali nisam vezana za njihovu smrt, nego za ono lepo, svetlost koja je bila u njima i koja će ostati da svetli svima kroz ovu knjigu“, kazala je Mirhana.

Suočavanje sa odlascima najbližih menja čovekov pogled na svet, a Mirhana ne krije gde se danas nalazi u odnosu na proživljene trenutke.

„Ima jedan deo u knjizi gde ja govorim da se za smrt ne možemo pripremiti, koliko god da je ona izvesna. Mi vidimo da je neko na samrti, ali se ne možemo pripremiti za tako nešto. I ona je uvek šokantna, ona nas uvek pomera, ali s druge strane, poruka ove knjige je da bez iskustva smrti nema iskustva života. Tek kada izgubimo ljude koji su nas formirali, oblikovali, činili neko značajno prisustvo bilo čime u našem životu, mi tek onda zapravo upoznajemo sebe“, ističe spisateljica.

Emotivni nudizam kao njen jedini lek protiv otuđenosti

Pisci se često ustručavaju da potpuno ogole svoju intimu pred čitaocima, ali u ovim redovima nema mesta za pretvaranje i izmišljene događaje.

„Moj stil pisanja zovu emotivni nudizam. Ja uglavnom govorim ono što je duboko, iskreno moje i iza toga mogu da stojim. Nema fantazije i to je nešto što je isto poruka. Mislim da ljudi jako žele da budu bliski, ali i žele da se neko prema njima otvori, ali oni ne mogu. Ja se svesno previše otvaram, pravim formu koja je za čitaoca podsticajna da se i on otvori, da on razgovara sa sobom o najtežim pitanjima kao što su samoća, usamljenost, smrt, ostavljanje, patnja, jer bez tog razgovora sa sobom nema ni punoće i otvorenosti razgovora s drugima“, navodi Mirhana.

Savremeno doba donosi sve veći broj ljudi koji dane provode u osami, a knjiga nudi jasan putokaz kako upravljati tim stanjem i da li ga uopšte treba smatrati nedostatkom.

„Postoje različite vrste samoće. Samoća kad ostanemo bez partnera, bez roditelja... Postoje samoće za koje ljudi svesno odluče da budu u njima. Ono što je sa samoćom najvažnija stvar jeste kako je „punimo“. Samoća je u stvari jedan izvor na kom se mi otvaramo prema sebi, u kom upoznajemo sebe i postajemo bliskiji sa samim sobom. Samoća je užasno kreativna i važna. Bez samoće nema književnosti, nema muzike, nema kompozicije koju smo čuli večeras, niti ove knjige. Za to je potrebna samoća. U tom smislu je samoća blagodet kada umemo da je prihvatimo“, jasna je Mirhana.

Ova književna ispovest već je dobila svoj prirodni nastavak, pošto je spisateljica počela rad na novom rukopisu koji se tematski naslanja na tek predstavljeno delo.

„Već sam počela sledeću knjigu, a ona se nadovezuje... Sreću se jedna žena od 60 godina i jedan muškarac od 70, koji su sami. Između njih se rađa ljubav i ta samoća je drugačija nego u nekim mlađim danima, ali su ljubavi iste. Tako da, eto, nadovezuje se priča na ovu knjigu“, otkrila je autorka.

Kada se te večeri spustila zavesa i utihnuli su poslednji zvuci klavira, postalo je jasno da ova knjiga nije samo svedočanstvo o tugovanju, već lekcija o preživljavanju. Dok su se gosti polako razilazili u beogradsku noć, svako je sa sobom poneo po jedan delić te „uštirkane“, dostojanstvene samoće, bogatiji za saznanje da naši dragi nikada u potpunosti ne odlaze dokle god ima onih koji ih se sećaju.

Među ovim crnim koricama ostaje sačuvan trag onih koje ste voleli, da vam se nađe pri ruci u danima kada vas sopstvena samoća pritisne.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.