"Mi smo oduvek slobodni, a okovani": Nataša je najcenjenija Romkinja u Srbiji i njene reči treba da čujete

Danas, na Međunarodni dan Roma, svet se podseća na borbu, izdržljivost i hrabrost jednog naroda koji je kroz vekove trpeo nepravdu i diskriminaciju, ali nikada nije odustao od svojih snova. Među najvažnijim glasovima koji se bore za romska prava i ravnopravnost, izdvaja se ime Nataše Knežević, naše operske dive i strastvene borkinje za prava i dostojanstvo Roma. Gradska odbornica u Skupštini grada Beograda i dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava, posebno prava Roma i Romkinja, koja je od malih nogu bila uverena da život nije samo borba za opstanak, već i borba za pravdu i poštovanje, danas nam donosi emotivnu i potresnu kolumnu koja nosi naziv "Zahvalnost prema životu."

Njena reč nije samo poziv na pažnju i podršku, već i snažna poruka o važnosti poštovanja ljudskih prava, bez obzira na poreklo, veru ili etničku pripadnost. U tekstu koji vam predstavljamo, Nataša iznosi ličnu refleksiju o životu, borbi i svojoj misiji da se, kroz umetnost i lični primer, borbi za svakog pojedinca, posebno za one koji se bore sa diskriminacijom i marginalizacijom.

Preporučujemo

Kroz njene reči, pozivamo vas da se podsetimo koliko je važno boriti se za pravdu i jednakost za sve ljude, bez obzira na sve prepreke koje stoje pred njima.

"Ljudi smo, od krvi i mesa. Puni strahova, ljubavi, čežnje i nade. Ali često i zavisti. Ne razumem zašto je tako. Umesto ljubavi, biramo bes. Umesto saosećanja, mržnju. Nekad sam verovala da su to posledice istorije – pet vekova ropstva. Onda se setim: ako tako gledamo, šta bi tek Romi trebalo da kažu?

Često ne čuju naš glas. Pogotovo ne glas žene. Mi smo između čekića i nakovnja – između zajednice i društva. Udarci stižu sa svih strana, a najviše bole oni koje sami sebi zadajemo.

U digitalnom svetu konačno imamo prostor. To je dobro – dok ga sami biramo i oblikujemo. Ali isti taj prostor se koristi i za stereotipe. Kao da svi imaju pravo da se istresu na Romima. Setimo se slučaja kada su mladići verbalno napali romsko dete, a mediji to propratili kao senzaciju. Zašto? Zar bi bilo isto da je pisalo: „Srpski mladići sukobili se sa detetom“? Kome je važna nacionalnost? Posle vekova ropstva i migracija, identitet se menja – ali Srbija ostaje. Svi smo njeni građani. Ravnopravni na papiru. U stvarnosti – još uvek ne.

Na probama za Figarovu ženidbu razmišljam o zakonima. Posebno o onima koji bi sprečili maloletničke i prinudne brakove. Ti zakoni mogu da spasu detinjstva. Da otvore vrata školama, a ne bračnim domovima. Da devojčicama daju pravo na izbor. Na obrazovanje. Na život bez straha.

I ne – nećemo ćutati. Nećemo pristajati. Nećemo pravdati.

Ovo nije običaj. Ovo nije kultura. Ovo je povreda prava.

Vreme je da se pobunimo. Da dignemo glas. Da stanemo uz naše devojčice.

Zakon još čekamo, ali naša odgovornost ne sme da čeka. Čak i kad okolina ne razume. Kada imaju druge brige – mi moramo da budemo istrajni. Razmišljam i o ljudima koji tiho i predano pomažu: o koordinatorima za romska pitanja, o zapošljavanju romskih medicinskih sestara koje razumeju potrebe svojih zajednica. To su istinske promene.

Zašto je usvajanje dece i dalje toliko komplikovano? Zašto neko čuje: „Imamo dete, ali je romsko“ – kao da je to prepreka. Svako dete zaslužuje dom. Ljubav. Šansu za sreću.

Da li ćemo ikada gledati romsku novinarku kako vodi vremensku prognozu? Pokušali su. Nije uspelo. Ali to nije kraj. To je samo početak.

Zašto Romi u filmovima uvek igraju – Rome? U ovom poslu sam više od dve decenije. Htela sam da obeležim jubilej. A čula sam: „Koja karijera?“ – Moja. Ona koju sam svojim glasom, trudom i verom gradila.

Možda je vreme da se oslonimo na sebe. Da oprostimo. Da pronađemo mir – kao u Figarovoj ženidbi.

Početak je uvek najteži. Za Rome – možda najteži od svih.

Ipak, između čekića i nakovnja, mi smo i dalje svoji. I večito slobodni.

Srećan Međunarodni dan Roma. Dan za preispitivanje. Za čovečnost. Za istinu.

Probajte. Osetićete olakšanje.

(Ona.rs/Nataša Knežević)