Kako sam završio u ženskom magazinu i intervjuisao samog sebe: Priča za one koji ne mogu da nađu posao

Kada traženje posla potraje, a odbijenice postanu češće od prilika, saveti o tome šta reći na razgovoru za posao deluju korisno, ali ne znače mnogo ako do tog razgovora uopšte ne dolazi.

Posle hiljadu i po dana bez posla, 11 odbijenica za praksu i jedne za volontiranje, ulazim u redakciju ženskog magazina kao jedini muškarac u timu - ne kao idealan kandidat, već kao neko kome je konačno data šansa da pokaže nešto, iako još uvek nije jasno ni šta sve tačno treba da pokaže.

Preporučujemo

Tržište rada te ne odbije jednom, ono te nauči da sam sebe odbijaš unapred. Poznat osećaj?

Traženje posla te zatim nauči mnogim stvarima koje nisu u opisu posla. Na primer to kako da napišeš motivaciono pismo koje zvuči kao da silno veruješ u sebe. Naučio sam i da ga skratim, jer ga niko ne čita dugo.

Naučiš da budeš proaktivan, što u prevodu znači da se javljaš ljudima koji ti sigurno neće odgovoriti na imejl.

Kada shvatiš da nešto nije u redu?

Kada prepoznaš da "O daljim koracima ćemo Vas blagovremeno obavestiti" znači da neće tebe oni ni o čemu obaveštavati.

Prijavljivao sam se svugde. Na prakse koje traže iskustvo. Na poslove koji traže da ne pitaš mnogo. Na oglase koji samo zvuče kao da traže novog čoveka, a zapravo traže nekoga ko je već u njihovom sistemu.

Jedanaest puta nisam bio dovoljno dobar da učim. Jednom nisam bio dovoljno dobar ni da deset dana radim bez naknade. Jeste da te to ne slomi odmah, ali te uspori. Na kraju te natera da preispituješ stvari koje nisu bile upitne, kao što je sopstvena vrednost.

Da li misliš da je problem u tebi?

Naravno. Sistem nema vremena da bude problem.

Razmišljaš o tome kako izgleda iz perspektive onih koji biraju, i da li uopšte dolaziš do te tačke da budeš razmatran. Uglavnom ne dolaziš. Zato sam, kada sam konačno dobio poziv za intervju, bio oprezno ravnodušan. Ne zato što mi nije bilo stalo, nego zato što sam naučio da je distanca korisna.

One su se javile. Ne kad sam bio u naletu. Ne ni kad sam bio "najbolja verzija sebe", nego mnogo kasnije, kad sam već naučio da se ne nadam previše.

Poziv je stigao iz ženskog magazina. Iz redakcije u kojoj su sve žene. Radi se o timu koji funkcioniše brzo i precizno, gde se odluke donose gotovo u hodu, bez zadržavanja na stvarima koje ne vode nikud. Kao da svi već znaju šta rade.

Ja nisam znao.

Nisu pitale da li mogu da pratim tempo, podrazumeva se da mogu ili da ću vrlo brzo naučiti. I tu si zatečen, ne zato što su surove, već zato što su đavolski dobre. One ne troše vreme na dokazivanje autoriteta, jer je činjenica da ga imaju.

Onda shvatiš da sigurnost ne mora da bude dreka da bi bila apsolutna.

Kako izgleda probni rad?

Kao da si upao u voz koji je već u punoj brzini.

Prvi dani stoga deluju nadasve nerealno. Ne zato što je loše, nego zato što shvatiš koliko si daleko od toga da budeš ravnopravan igrač. Uigran tim ne pravi slobodan prostor, on očekuje da ga sam pronađeš.

Nerealno, ne zato što nisam znao šta se radi, nego zato što sam vrlo brzo shvatio koliko toga još ne znam da radim na njihov način.

O očekivanjima niko ne govori, ali ni nema potrebe. Što ne znači da ne postoje. Bar ne u formi pritiska, ali da u formi zatišja koje ti kaže da treba da pokažeš zašto si tu. Da opravdaš to mesto koje zauzimaš. Da budeš više od pokušaja.

Ono što me je iznenadilo nije zahtevnost, nego odsustvo suvišnog trenja. Nema potrebe da se stvari komplikuju da bi delovale ozbiljno. Nema nadmetanja oko toga čija je ideja bolja, nego samo da li radi posao.

Tada shvatiš da nije dovoljno da budeš solidan, pa pitanje i nije samo to da li si ti spreman za njih. Pitanje je i da li su one spremne za tebe. Ne u smislu prihvatanja, nego u smislu potrebe, jer svaki tim koji dobro funkcioniše već ima svoju logiku. Ulazak u tu logiku zahteva više od želje da budeš deo nje.

Kao mlađi muškarac, naučen si da veruješ da treba da imaš odgovor. Ovde učiš da je mnogo vrednije imati dobru reakciju. I da brzina razumevanja često znači više od potrebe da budeš u pravu.

Šta imaš da (po)kažeš?

Način razmišljanja koji ne mogu da provere kroz CV.

Posle nekoliko dana ti postane jasno da probni rad nije formalnost. To je proces u kojem moraš brzo da odgovoriš na pitanje koje ti niko nije postavio direktno: zašto baš ti?

Zato sam odlučio da ga postavim i sam sebi. Ne zato što je to dobra ideja, nego zato što je to, očigledno, potreba. Kada nemaš iskustvo koje traže, ostaje ti da nađeš šta im fali. Možda tako mogu biti koristan. Ne kao muškarac koji će promeniti način na koji funkcionišu, nego kao neko ko može da sve sagleda iz nekog drugog ugla.

Zato je ovaj razgovor jedan od načina da konačno artikulišem ono što hoću da pokažem. U svetu zapošljavanja, intervju je prilika da neko drugi procenjuje tvoju vrednost. Ali ako do tih prilika ne dolaziš dovoljno često, počneš da brljaviš.

Ovo je valjda deo tog procesa. Ne kao zamena za razgovor, nego kao pokušaj da ga iniciram. Da pokažem kako razmišljam, šta primećujem i kako vidim sebe ovde.

Rad u ženskom magazinu neće mi dati smernice kako da budem bolji muškarac, ali mislim da će pokazati kako da budem precizniji autor. Jer ovde nema prostora za nejasno, nema mesta za ego koji nema pokriće, i nema vremena za čekanje da se uhodaš.

U tome je isto vrednost - ne u tome što se razlikujemo, nego u tome što te razlike ne moraju da budu prepreka. Ako se dobro razumeju, mogu da budu alat.

Šta ako te ne prime?

Onda bar znam da sam pokušao na način koji ima smisla za mene.

Posle nekog vremena bez posla, ambicija i očaj počnu da liče jedno na drugo. Radiš stvari ne zato što veruješ da će uspeti, nego zato što ne znaš šta drugo da radiš. Valjda otuda i nastaje nešto što liči na inicijativu.

Ovaj intervju nije dokaz da zaslužujem posao, ali bi mogao biti dokaz da imam šta da ponudim. Što je, u ovom trenutku, sjajna stvar.

Pitanje je da li bi ti zaposlio sebe samog

Zavisi od toga šta tražim.

Ako tražim nekoga ko se uklapa, verovatno ne. Ako tražim nekoga ko razume gde dolazi i pokušava da tome doda vrednost, možda. U svakom slučaju, to je pitanje na koje treba konstantno tražiti odgovor.

Posla nema onoliko koliko se traži, i to nije utisak nego realnost. U takvoj realnosti, upornost ne garantuje ništa, a trud često prolazi neprimećeno. Ali odustajanje garantuje kraj.

Zato sve što ostaje jeste da nastaviš da tražiš načine. Da budeš dosledan čak i kada nema potvrde da to ima smisla. I da veruješ ne nužno u ishod, nego u to da vredi pokušavati dokle god imaš šta da ponudiš.

(Ona.rs)