Razvoj govora počinje mnogo pre prvih reči: Defektolog objašnjava zašto su dodir, pokret i igra važni za dete

Kada dete kasni sa govorom, roditelji se često prvo zapitaju koliko reči bi već trebalo da zna i da li je vreme da potraže pomoć logopeda. Ipak, razvoj govora ne počinje onog trenutka kada dete izgovori prvu reč. Mnogo ranije, kroz dodir, pokret, emocije i svakodnevni kontakt sa roditeljima, ono stiče iskustva koja mu kasnije pomažu da razume svet i da se izrazi.

Zato je važno posmatrati dete kao celinu, a ne pratiti samo jednu sposobnost. Način na koji istražuje okolinu, usmerava pažnju, reaguje na roditelje i koristi čula deo je složenog procesa razvoja. Kada neka od tih područja zahtevaju dodatnu podršku, rano savetovanje može da pomogne roditeljima da bolje razumeju potrebe deteta.

Preporučujemo

Defektolog i psihomotorni terapeut dr Stevan Nestorov za RTS objašnjava kako reedukacija psihomotorike može da bude deo podrške deci koja imaju teškoće u razvoju govora, pažnje i učenju. Posebno naglašava značaj neposrednog odnosa sa detetom i ulogu roditelja, koji kroz svakodnevne aktivnosti mogu da podstiču njegov razvoj.

Prva komunikacija počinje mnogo pre prvih reči

Bebin plač nije samo reakcija na glad, umor ili nelagodnost. To je i jedan od prvih načina na koji novorođenče šalje poruku roditeljima. Kada roditelj uzme bebu u naručje, umiri je glasom i dodirom, između njih se uspostavlja prva razmena.

Nestorov taj proces opisuje kao tonično-emocionalni dijalog, u kojem se komunikacija odvija kroz mišićnu napetost, pokret i emocije. Beba postepeno stiče iskustvo da njeni signali izazivaju odgovor okoline, što predstavlja važan deo ranog odnosa sa roditeljima.

Upravo zbog toga stručnjak ističe da je roditeljima potrebna podrška od samog početka, naročito kada prvi put dobiju dete i nisu sigurni kako da protumače njegove reakcije. Rano savetovanje ne znači da sa detetom nešto nije u redu. Ono može da pomogne roditeljima da bolje razumeju njegove potrebe i da prepoznaju načine na koje mogu da podstiču razvoj.

Nestorov upozorava i na oslanjanje na mobilne telefone kao način umirivanja beba. Umesto da ekran zameni kontakt sa odraslom osobom, važno je da dete ima priliku za neposrednu komunikaciju, dodir, pogled i zajedničko iskustvo.

Zašto dete mora da stekne iskustvo da bi progovorilo?

Izgovaranje reči složen je proces koji ne zavisi samo od razvoja govornih organa. Da bi dete nešto reklo, potrebno je da razume šta želi da saopšti, da ima iskustvo na kojem može da zasnuje značenje i motiv da svoju poruku prenese drugoj osobi.

Nestorov objašnjava da dete od rođenja vidi, čuje i oseća, ali da tek kroz svakodnevne situacije uči da povezuje ono što opaža sa predmetima, događajima i ljudima. Kada više puta dodirne predmet, posmatra ga i koristi u različitim okolnostima, postepeno gradi predstavu o njemu.

Zbog toga razvoj govora ne treba posmatrati odvojeno od motorike, pažnje, čulnih sposobnosti i emocionalnog razvoja. Sve ove oblasti međusobno su povezane, a teškoće koje se primete u jednoj oblasti ponekad zahtevaju širu procenu detetovog razvoja.

To ne znači da svako dete koje kasnije progovori ima problem u drugim oblastima. Razvoj je individualan, a procenu treba prepustiti stručnjacima koji mogu da sagledaju detetove sposobnosti i potrebe u celini.

Pokret i igra pomažu detetu da upozna svet

Kada dete počne samostalno da se kreće, otvara mu se čitav niz novih mogućnosti. Može da priđe predmetu koji ga zanima, uzme ga u ruke, okrene, pomeri i istraži njegov oblik, težinu i površinu. Tako kroz pokret i čula stiče iskustva koja kasnije povezuje sa značenjem reči i pojmova.

Nestorov ističe da je prirodno da dete istražuje prostor oko sebe. Roditelji, naravno, treba da obezbede bezbedno okruženje, ali preterana potreba da sve bude savršeno uredno može da ograniči prilike za istraživanje i samostalnu aktivnost.

Čaša je dobar primer načina na koji se razvija pojam. Dete najpre upoznaje konkretnu čašu koju drži u ruci, a zatim kroz nova iskustva postepeno shvata da se isti naziv odnosi i na druge čaše, različitih boja, oblika i veličina.

Mnogo toga što kasnije vidimo kao sposobnost govora, razumevanja ili učenja zasniva se na iskustvima koja su se razvijala mnogo ranije. Zato igra i kretanje nisu samo način da dete potroši energiju, već važan deo upoznavanja sveta.

Kada je potrebno potražiti stručnu pomoć?

Roditelji često nisu sigurni da li je određeno ponašanje deo uobičajenog razvoja ili razlog za zabrinutost. Neka deca brže razvijaju jednu sposobnost, dok im je za drugu potrebno više vremena. Ipak, kada roditelji primete da dete ima teškoće sa komunikacijom, razumevanjem, pažnjom ili kretanjem, korisno je da razgovaraju sa stručnjakom umesto da dugo čekaju ili se oslanjaju samo na poređenja sa drugom decom.

Nestorov naglašava značaj ranog savetovanja i intervencije. Procena ne služi samo tome da se utvrdi da li postoji teškoća, već i da se roditeljima objasni kako mogu da podrže razvoj deteta u svakodnevnom životu.

Ako je potreban tretman, važno je da roditelji razumeju šta se tokom njega radi i kako mogu da primene naučeno kod kuće. Nekoliko susreta u ordinaciji samo po sebi ne može da zameni svakodnevne prilike za komunikaciju, igru i sticanje iskustava.

Zbog toga podrška roditeljima ima posebno mesto. Kada znaju kako da prepoznaju detetove signale i kako da mu ponude odgovarajuće podsticaje, mogu da postanu aktivni učesnici u njegovom razvoju.

Šta je reedukacija psihomotorike?

Reedukacija psihomotorike nije samo niz fizičkih vežbi, trčanje ili skakanje. Prema objašnjenju dr Nestorova, ona obuhvata rad kroz pogled, dodir, odnos, pokret i emocije, sa ciljem da se podstakne razvoj međusobno povezanih sposobnosti.

U radu se ne posmatra samo ono što dete trenutno ne može da uradi. Pažnja se usmerava i na iskustva i funkcije koje prethode određenoj veštini, kao i na način na koji dete opaža okolinu, uspostavlja kontakt i reaguje na podsticaje.

Stručnjak ukazuje da se ova metoda ponekad pogrešno poistovećuje sa običnom fizičkom aktivnošću. Iako je pokret važan deo tretmana, reedukacija psihomotorike podrazumeva mnogo širi pristup i ne može se svesti na boravak u igraonici ili izvođenje vežbi bez stručnog vođenja.

Kada dete ima razvojne teškoće, način rada treba prilagoditi njegovim individualnim potrebama, uz odgovarajuću stručnu procenu. U zavisnosti od situacije, reedukacija psihomotorike može biti deo šire podrške u kojoj učestvuju različiti stručnjaci.

Roditelji su važan deo procesa

Uloga roditelja ne završava se odlaskom deteta na tretman. Naprotiv, stručna podrška može da im pomogne da nauče kako da podstiču razvoj kroz svakodnevne aktivnosti, od zajedničke igre do oblačenja, hranjenja i istraživanja prostora.

Nestorov naglašava da je važno da roditelji razumeju principe rada i da ih primenjuju u životu sa detetom. Na taj način podrška se ne svodi na nekoliko termina nedeljno, već postaje deo svakodnevnog odnosa.

Razvoj svakog deteta ima svoj tempo, ali to ne znači da zabrinutost treba zanemariti. Kada postoje pitanja ili uočljive teškoće, pravovremeni razgovor sa stručnjakom može da pomogne roditeljima da dobiju jasnije smernice i podrže dete na način koji odgovara njegovim potrebama.

(Ona.rs / RTS)