Zašto bežim od ljudi koji žive po principu "svakom je njegova muka najveća"

Znate ono kada nekome kažete da ste dobili otkaz, a on odgovori: "Joj, ćuti, ja ne znam kako ću da otplatim letovanje." Ili: "Pas mi nije dobro, brojimo mu dane", a sa druge strane stigne: "Znaš kako sam se ja danas umorio na poslu."

Niste još ni završili, a već ste postali publika. Onaj ko je malopre trebalo da vas sasluša sada vama objašnjava koliko je njemu teško. I vi ga slušate. Vaša priča može da sačeka. Njegova, očigledno, ne može.

Preporučujemo

Jer svakom je njegova muka najveća.

Dobro. Ali mora li da bude najveća i u trenutku kada mu vi svoju prepričavate?

Odrasla sam u manjem mestu i ne mogu da kažem da smo u razredu svi imali za sve. A moji roditelji, teški kontraši, nisu ni dozvoljavali da se svaki glupi trend isprati. Ne moderne patike, nego kvalitetne i udobne. Ne u trenerci u školu. Ne ovo, ne ono. To što svi imaju, nose ili smeju kod nas uglavnom nije prolazilo kao argument.

Brat i ja smo kao mali često imali običaj da kažemo: "Ali deca u Africi su gladna, nije nama toliko loše." Ne znam više ni od koga nam je ostala ta rečenica. Meni je, iskreno, u glavi slika programa Nacionalne geografije. Mada verujem da je to jedna od onih floskula kojima su naši stariji tešili i sebe i nas koji smo odrastali tokom dvehiljaditih. Da nas podsete da nemamo sve što želimo, ali da ipak imamo mnogo toga što se ne podrazumeva.

Uglavnom, neka perspektiva nam je odmalena bila usađena. Postoji i nešto izvan onoga što mi želimo, što nama nedostaje, što nas trenutno žulja.

U srednjoj školi sećam se da se razvila i diskusija o toj "deci koja gladuju u Africi". Jeste, sve je to tako, ali mi živimo svoje živote, imamo svoja iskustva i, naravno, najteže će nam pasti ono što nas u tom trenutku neposredno pogađa. Pa makar to bilo i što ne dobijamo novac za baš te štikle ili baš taj telefon.

Tu je dilema već nastala. Da li smo alavi ili želimo ono elementarno? A mi smo već sasvim slobodno govorili: "Svakom je njegova muka najveća", bez mnogo razmišljanja šta to zapravo znači. Kao da smo tom jednom rečenicom sve objasnili i završili razgovor.

Svi smo se međusobno poredili. Vremenom sam manje gledala kakva je čija startna pozicija, da li je fer ili nefer, a više šta ti ljudi sa svojim prilikama čine. Kako ih koriste. Ali ta dilema nastavila je da tinja u meni. Da me rastrežnjuje svaki put kada poželim da utonem u ono: joj, kako je meni teško, nikome nije teško kao meni.

Najveći test ove balkanske teorije doživela sam upravo kada sam se razbolela.

Ja znam da imam rak, a deca to ne mogu ni da razumeju

Dijagnoza je udarila kao šamarčina koju ti daruju prijatelji kada treba da se otrezniš i osvestiš: ovo je rak.

I šta sad? Imam 24 godine. Život je tek preda mnom. Sve je tek počelo, a već može da se završi?

A onda ono pitanje koje ti obuzme ceo organizam. Pitanje koje noćima drži budnom. U kom sam kod sebe prepoznavala i nerealno samosažaljenje sa mrvicom narcizma. Primenjivo na svaku situaciju, dovoljno kratko da ga ponoviš hiljadu puta, dovoljno veliko da te zauvek drži zarobljenom:

Zašto baš ja?

Umela sam da ga odagnam. Ali bilo je i rvanja tokom nekih noći kada bih borbu izgubila ili je čak predala. Nisam se odmah otarasila tog osećaja. Jer ta "moja muka najveća" radi kao mrena na očima. Toliko ti zamuti vid da jedva sebe možeš da prepoznaš u ogledalu. Gde onda da vidiš nekoga drugog?

A onda sam, šetajući hodnicima raznih onkoloških odeljenja, naišla na još jedan šamar realnosti.

Deca.

Sedi i ćuti, Selena. Ti bar razumeš šta ti se dešava. Ovu decu sve boli, izgubila su kosu i nose marame na glavi da im ne bude hladno. I sve to sa osmehom i igračkama u rukama. Koliko ona mogu da razumeju zašto im se sve to događa?

I eto nekako, moja muka ne ostade najveća.

Odjednom.

Ništa se u mojoj dijagnozi tog trenutka nije promenilo. Ali nešto u mom pogledu na nju jeste. Više nisam bila jedina osoba kojoj se događa nešto strašno. Nisam bila izdvojena iz celog sveta za neku posebnu nepravdu, koliko god se meni u pojedinim noćima baš tako činilo.

Zatim sam gledala svoje ukućane kako pažljivo kruže oko mene. Kao oko malog zeca kome će, ako ga uplašiš, srce pući.

Shvatila sam, međutim, da i oni to rade iz sopstvenih strahova. Da pitaju previše ili ne pitaju uopšte, takođe iz straha. Da nude, titraju, hrane i nekada navaljuju, najviše iz osećaja bespomoćnosti. Ne mogu da poprave ono što mi se događa, ali mogu da donesu nešto da pojedem. Da ponude još nešto. Da makar nešto urade.

Tada mi je sinulo još jedno: ma najlakše je meni što sam ja u pitanju. Ovako bar imam osećaj da nekako mogu da utičem na svoju sudbinu.

Ne znam šta bih radila da se razboleo neko od njih. Ne znam kako bih to mogla da gledam, kao što oni gledaju mene. Da li bih bila hrabra kao oni? Sumnjam. Ne bila im ja u koži.

Zamislite majku koju ceo život slušam kako izgovara: "Ma samo, Bože, neka sve ide po redu." A onda odjednom tog zamišljenog redosleda, koji joj je, verujem, ulivao i neku sigurnost, više nema. Iluzije da bilo šta mora da ide po redu, više nema.

Majci se razbolelo dete. Nebitno koliko ono ima godina. Ipak je to njeno dete.

Pa kako moja muka da bude veća?

Pa ne može da bude. Meni, koja prolazim kroz sve to, više nije bilo ni zamislivo da odmeravam čiji je strah teži. Videla sam njihov. I to je bilo dovoljno da prestanem da gledam samo svoj.

Zar u isto vreme nije oslobađajuće kada shvatiš da ne samo da nisi jedini u muci nego da ona nije ni najveća? Zar to ne skida bar malo breme nepravde? Zar ne daje snagu za neku narednu borbu upravo zbog tog zajedništva u iskustvu koje pogađa mnoge ljude?

Meni jeste.

Postoji neko ko razume. Neko ko je kroz nešto slično prošao. Ko možda zna ono što ti tek treba da naučiš. Čije iskustvo može da ti pomogne, čiji savet nekada stvarno može život da znači.

Ali kako da ga čuješ ako na sve imaš: "Ali ja"?

Ali ja nisam tako. Ali meni je drugačije. Ali ti ne razumeš. Ali meni je ipak gore. Možda imamo i potpuno istu bolest sa istom manifestacijom simptoma, ali meni je teže.

Dok tako gledamo, teško da možemo nešto da naučimo, da napredujemo ili makar pokušamo drugačije. Svaki savet mora prvo da prođe proveru da li je dovoljno uvažio veličinu naše muke. A nekada ga odbacimo i pre nego što ga čujemo do kraja.đ

"A tek meni kako je..."

A onda se vratimo ljudima kojima ispričate šta vam se sve desilo, a oni kažu: "Jao, strašno. A tek meni što je bio jeziv dan na poslu, ludim." Onima kojima kažete da ste dobili otkaz, a oni ne znaju kako će da otplate letovanje. Ili dođete kući sa sahrane drugarice, a neko se umorio na poslu i previše mu je da vas sluša i zagrli.

Tu mi više nije pitanje ko ima pravo da bude tužan, zabrinut ili umoran. Svi imamo. Pitanje mi je zašto neko nema ni toliko prostora za blisku osobu da je sasluša, zagrli i pusti da makar taj razgovor bude o njoj. I ne govorim o razmeni iskustava, ne. Govorim o onom trenutku kada neko vaše iskustvo umanji da bi svoje stavio u prvi plan. "Lako je tebi." "Ti bar imaš nekoga da ti pomogne." "Ćuti, dobro si ti prošla." "A šta ja da kažem?" Pa sačekaj. Nisam ti ni ispričala, a već si procenio koliko mi je lako. Govorim o nekome ko konstantno živi u poređenju, a ne zna ni da bi trebalo da ga se oslobodi. Da bi mogao da čuje drugoga, ali i da na kraju lakše pregura sopstvenu muku.

Psihološkinja Sara Ivanović objasnila mi je da se ono "svakom je njegova muka najveća" odnosi na subjektivni doživljaj patnje. Svoje probleme osećamo neposredno, a za tuđe nam je potrebna empatija. Ako verujemo da za pažnju i razumevanje stalno moramo da se borimo, tuđa patnja može da nam zazvuči kao pretnja: a gde sam tu ja? Ko će mene da razume? I eto nas opet kod tog "ali ja", kojim pokušavamo da potvrdimo da smo i mi važni, da se i mi vidimo. Onda i savet lako čujemo kao umanjivanje sopstvenog problema, pa nam promakne ono što bi moglo da nam pomogne.

A priznati da je nekome trenutno teže ne znači da je nama lako. Tuđa bol ne poništava našu. Ne moramo da pobedimo u patnji da bismo zaslužili razumevanje.

Ako ste i vi u tom fazonu, okej. Možda se međusobno razumete. Ali nama koji nismo teško pada kada se takvi principi primenjuju među ljudima bliskim nama. Kada skupiš snagu da zatražiš podršku, a neko te lupi sa: "Ju, a tek kako je meni."

I odjednom još treba ti da tešiš njega.

Čekaj malo. Mogu li sada da završim? Možeš li sada da me čuješ? Može li to što ti govorim makar nekoliko minuta da ostane važno, bez tvog dokaza da postoji nešto važnije?

Jeste, svakome je njegova muka najveća, načelno. Ali zašto mora da bude veća i u trenutku kada ti neko svoju muku prepričava? Zašto i tada mora da nadjača nečije potpuno iskustvo? Zašto se poredimo, takmičimo i nadmećemo baš onda kada nas je neko pustio dovoljno blizu da nam pokaže gde ga boli?

Ne osuđujem nespretnost. Gledala sam u svojoj kući koliko ljubavi može da bude i u pogrešnom pitanju, i u ćutanju, i u navaljivanju da pojedem još nešto. Znam da ljudi nekada ne umeju.

Ali kada je svaki put "ali ja", onda više ne znam da li razgovaramo ili samo čekam da ti ponovo dođeš na red. Nisam matora, ali nemam ni 18 godina više, tako da nemam vremena za to.

Iskreno, sve više mislim da ta narodna poslovica postoji da nas ismeje. Da nam malo prkosi zbog toga koliko smo slabi kada treba da vidimo dalje od svog nosa. Da prepoznamo koliko lako sopstvenu perspektivu proglasimo jedinom koja je važna.

Lično verujem nas sve vreme kritikuje.

A mi je uporno koristimo da se opravdamo.

(Ona.rs)