Diskriminacija i u svetu kuvanja: Od 100 najboljih kuvara na svetu samo su 5 bile žene

Nova kolumna prof. dr Nenada Dikića

Zahvaljujući društvenim mrežama pročitao sam članak o sto najboljih kuvara na svetu. Samo pet žena je među njima. Dobre kuvare sam oduvek smatrao velikim profesionalcima, i u šali ih poredio sa kardiohirurzima, ali nikad nisam razumeo zašto ima tako malo žena. 

Preporučujemo

Učio sam da kuvam od bake i mame. Čitao sam Patin kuvar, ali i druge koje su uglavnom pisale žene. U komšiluku postoji gospođa Buba koja nam stalno sprema neke specijalitete. U prevodu nije da ne znam muškarce kuvare, ali znam više žena.

A onda sam zagrebao po internetu i video da pristrasnost medija, pristup kapitalu, seksualno uznemiravanje, nedostatka pomoći oko dece, podrške samohranim roditeljima i marginalizacija žena utiče na njihovu nemogućnost da budu ravnopravne.

Ozbiljniji članci su ukazali na nedostatak mentorstva i  mogućnosti za napredovanje, nemanje sigurnosti posla zbog planiranja porodice i starosnu diskriminaciju. Nije izostala ni veća razlika u platama. Mogu da pokušam da razumem razliku u premijama za tenisere i teniserke, zbog većeg obrta novca, ali ne mogu da razumem zašto kuvarice nemaju iste plate kao kuvari u istom restoranu. Čime to kuvari začine hranu i budu uspešniji.

Snimljeno je toliko filmova o kuvarima. "Chef“, 2014 (Jon Favreau, Sofía Vergara), "Burnt“, 2015 (Bradley Cooper, Sienna Miller) "Julie and Julia“, 2009 (Meryl Streep, Amy Adams) pa sve do crtanog "Ratatouille“, 2007 u kome miš (ne mišica) kuva. Međutim za moju priču najviše odgovara dokumentarni film "A fine line“, 2014 u kome autorka upravo postavlja sebi isto pitanje kao i ja.

Zahvaljujući kanalima o kuvanju na kablovskoj imali smo prilika da vidimo mnogo dobrih kuvarica, ali ipak Džejmi Oliver je opšte poznat, a kuvarice prepoznaju samo oni posvećeni. Za Antoni Burdenom se žali kao za rok zvezdama, dok veliki broj kuvarica anonimno korača svetom i ostaju neprepoznate.

A onda sam našao da se kuvarice posebno takmiče i da je na poslednjem takmičenju 2019. pobedila Danijela Soto Ines, Meksikanka koja radi u prestižnom restoranu Kosme u Njujorku. Njen inspirativni govor je počela tako da se zahvaljuje kao kuvarica, ali i kao čovek. Verovatno kao Hispano Amerikanka koja kuva u Njujorku je imala mnogo razloga da tako počne. Rekla je da se rodila u Meksiko Sitiju i da je pre nego sto je progovorila već glancala sudove svoje bake. Odrasla je kuhinji gde se pričalo samo o kuvanju i pečenju pa je izgledalo normalno da je u tome poželela da se iskuša u profesionalnim vodama.  Ono što joj je prvo zametalo je uštogljena atmosfera u svetskim kuhinjama i to je promenila. I bila je u pravu jer se radost, sreća i timski rad koji je kreirala u kuhinji preselila na tanjire, pa su i gosti bili u istom raspoloženju. Na kraju dana sve je vezano za vrednosti, jer kako kaže ideju koju neko prima lakše je prihvatiti ako je daje neko ko voli svoj posao. Ona i njen tim su pokazali da su njihova glad za uspehom i drugarstvo bili presudni da se svakim obrokom izbore sa neznanjem i predrasudama.

I čini mi se da neznanje i predrasude u 21. veku moraju da budu pobeđene, jer kuvanje kao i šah ne može da bude podeljeno prema polovima. Žene bi morale da preuzmu primat jer u realnosti sve kuvaju i jednostavno iz toga bi moralo da izađe kvalitet. Ako je u šahu opravdanje da muškarci razmišljaju logički, a žene emotivno i to je razlog zašto nisu podjednako uspešni, onda je vreme da žene iskoriste emocije i preuzmu primat u kuvanju Ili šahovski rečeno vreme je da kažu kuvarima šah–mat.

Za Telegraf.rs piše prof. dr Nenad Dikić sa Univerziteta Singidunum