Nađa se tri puta porodila bez epidurala, a četvrto dete rodila je u 45. godini: Koliko je jaka moć uma?

"Nekad se pitam da li je to malo sebično, ne znam. Ja se nisam osećala starom. Osećala sam se, kao i sada, dobro u svom telu"

Kada sam, pre nekoliko meseci, upoznala pilates instruktorku Nađu Hadžistević bila sam obuzeta spokojstvom koje je bilo utkano u njenoj auri. Ulazak u studio delovao je poput zakoračenja u izolovani prostor mira i bega od užurbane svakodnevice. Njen blaženi osmeh nagovestio mi je da sledi plodonosna konverzacija. Iako je prvobitna ideja bila da se akcenat stavi na fitnes konotaciju, Nađa je, spomenuvši usput da je majka četvoro dece, uspela da ostavi još jači utisak.

Počela sam da sabiram godine u sebi, jer mi je delovala, i duhom i telom, deset mlađe. A onda mi je saopštila da je četvrto dete rodila u 45. godini života. Automatski sam postala zaintrigirana da čujem više, u vremenu kada i dalje postoji stigmatizacija i stavljanje etikete sa "rokom trajanja" na žene.

Preporučujemo

Sada sam je upitala koliko je izazovno biti majka četvoro dece koja ima posao sa punim radnim vremenom?

- U današnje vreme je veoma izazovno biti majka, posebno zaposlena i to preduzetnica. Jer ni uloga majke ni preduzetništvo nemaju određeno radno vreme. Naravno, ne stavljam jednakost između majčinstva i posla, već hoću da kažem da kao preduzetnik razmišljaš o poslu i posle 18 časova. Kako su moja deca različitog uzrasta, susrećem se sa višestrukim izazovima. Ono što mi sada najteže pada jeste kontrolisano korišćenje mobilnih telefona - odgovorila je.

Koliko se razlikovala prva i poslednja trudnoća, i u fizičkom i u mentalnom smislu?

-  U prvoj trudnoći sam imala 30 godina, a u poslednjoj 44, rodila sam sa 45. Prvu trudnoću sam ostvarila sa lakoćom, iako sam prva tri meseca imala mučnine i povraćala, ali bez obzira na to, ja sam uživala i osećala sam se kao najseksepilnija žena, čak i u devetom mesecu trudnoće. Valjda je to uticaj hormona. Nisam radila, živela sam u inostranstvu, usmerena na supruga i mene i bezbrižno čekala prvo dete - govori Nađa i dodaje:

- Pre četvrtog deteta, rekli su mi da sam u perimenopauzi, da je nemoguće da ostanem trudna, ali, na našu radost, nisu bili u pravu. Radila sam, držala sam časove pilatesa, išla na redovne kontrole i osećala se sjajno. Nisam imala mučnine, kao u prve dve trudnoće, i verovala da nosim dečaka jer sa sinom nisam imala iste, ali nisam bila u pravu - rodila sam devojčicu. Ovo govorim zbog različitih priča, kako je kada nosiš dečaka ili devojčicu. U poslednjoj trudnoći, sve je bilo sjajno do pred kraj osmog meseca, kada je doktor na ultrazvuku video cistu. Tako da je to unelo ogromnu brigu celoj porodici, ali se sve dobro završilo i nije bilo povezano sa godinama.

O dinamici između dece, predrasudama i lekcijama

Kolika je razlika u godinama između Vaše dece i šta je najtežete izbalansirati u njihovom međuodnosu?

- Devojčice su 2005, i 2007, ali je godinu i po dana razlike između njih, te su upućene jedna na drugu. Različite su karakterno, te mislim da to određuje stepen povezanosti. Kada su karakteri u pitanju - mi to teško balansiramo. Dečak je rođen 2010 godine. Mislim da je taj odnos polova zaista važan, bitno je ko je najstariji. Odrasla sam uz još tri sestre, i potpuno je drugačija dinamika u dominantno ženskoj porodici. Takođe, period puberteta menja njihove prioritete, devojčice su više okrenute društvu. Kada se brat rodio, obožavale su ga. Isto je i sa malenom, najmlađom ćerkom, sada on govori njoj da "izađe iz sobe". Razlika između najstarije i najmlađe ćerke je 14 godina.

Predrasude i "ejdžizam", ako se koristimo anglicizmom, posebno su jaki kada govorimo o kasnim trudnoćama. Kako je Nađino okruženje, porodica i prijatelji, reagovalo na odluku da postane majka sa 45 godina? Da li su je podržavali? Da li se bojala komplikacija, koje doktori često vole da ističu?

- Nisam ni razmišljala o okolini. Ni suprug ni ja. Odrasla sam u šestočlanoj porodici, meni je bilo normalno da imam četvoro dece. Sećam se, kada sam već imala njih dve, i kada smo došli iz porodilišta treći put, sedela sam na podu, na tepihu, one pored mene, bebac je bio na nekom ćebencetu, pogledala sam ih i imala sam osećaj bogatstva. Ta slika njih troje mi je zauvek urezana.

- Što se tiče komplikacija, nije mi bilo ni na kraj pameti. Tako sam se dobro osećala, trenirala, radila, čak mi je kroz glavu provejavala ideja da se porodim kod kuće. Toliko sam se osećala mentalno i fizički jako. Majke su najjače žene.

Porođaji kao iz bajke i to bez epidurala

I taman kada sam pomislila da moje divljenje ne može biti veće, Nađa je matirala sa još jednom informacijom - odbila je epidural.

- Kroz majčinsto sam spoznala koliko sam jaka. Ne ja kao ja, već, verujem, svaka majka. To kod žena probudi neku neverovatnu snagu - istovremeno postaneš beskrajno brižan, osećajan, ništa ti nije teško, sve možeš. Sećam se, već kod mog prvog porođaja, postojao je epidural. Ja ga nikad nisam koristila jer sam htela da osetim ceo proces rađaja i majčinstva. Moja pokojna majka me je pitala "zašto?". Rekla sam "želim da osetim dolazak svoje bebe, kao što si ti i moja baka". Imala sam tu želju povezivanja sa njima. Išla sam na pripreme za porođaj, vežbe disanja i to mi je mnogo pomoglo, kao i prisutnost supruga, nisam bila sama. Tu mi je bila i sestra - iskrena je Nađa i dodaje:

- Porođaj mi je bio divan. Šalili smo se, smejali, a onda sam im rekla "e, sad je dosta, počinju kontrakcije, ne mogu više da se smejem". Muž mi je masirao donji deo leđa da ublaži bolove, sestra isto. Predivan porođaj. Drugi isto. Bili smo samo suprug i ja, kada je krenuo porođaj pozvao je babicu. Treći isto tako, nas dvoje i babica. Naravno i doktora. Ja sam u sva tri slučaja ustala posle dva sata, šetala, nisam imala bolove niti epiziotomiju.

 "Carski rez ne bih svojevoljno poželela"

U poslednjih nekoliko meseci, svedoci smo brutalnog razotkrivanja doktora i medicinskog osoblja u ginekologiji, kao i tragičnih ispovesti majki. Kakvo je Nađino iskustvo?

- Kada smo saznali da sam trudna i doktor se obradovao, jer je znao da mi to znači. Sve je bilo sjajno do momenta kada smo saznali da postoji cista. Neverovatno, ali doktori i kod nas i u Italiji i Austriji, gde sam zatražila drugo mišljenje, složili su se da, dok se beba ne rodi, ne mogu da znaju tačno o čemu se radi. Taj period agonije trajao je do samog porođaja i zato su odlučili da je najbolje za bebu da se porodim putem carskog reza. Tako da sam iskusila i taj vid porođaja i ne bih nikada poželela svojevoljno da se porodim tim putem. To je operacija posle koje se oporavljaš nedeljama. Ja sam zahvalna, jer sada razumem moje vežbače kako se one osećaju posle carskog reza ili neke ginekološke operacije, pa mogu da se povežem sa njima.

Hadžistević ističe da je kasna trudnoća za nju bila "preporod" a ne "muka", i poziva žene da je se ne plaše.

- Meni je ona blagoslov. Preporod za porodicu. Blagostanje. Bez obzira na sve teškoće koje smo prošli kasnije, sreća koju nam je Simona donela je nemerljiva. Ne samo meni, već svima nama. Pre neki dan sam razmišljala, kada bih nešto menjala, napravila bih razliku između svakog deteta po tri godine, kako bih svakom od njih poklonila jednako pažnje u tom prvom periodu. Možda grešim, ali sada, sa ove vremenske distance, mislim da bi to bilo najbolje za dete - poentira Nađa i dodaje:

- Prednost kasne trudnoće jeste da si ti potpuno zreo, staložen i u miru. Nekad se pitam da li je to malo sebično, ne znam. Ja se nisam osećala starom. Osećala sam se, kao i sada, dobro u svom telu. Nisam razmišljala da li sam stara. Kada sam se gledala u ogledalo isto sam bila zadovoljna, te nisam mislila da je to nešto posebno, dok nisam počela da dobijam pitanja "kako, kako, kako?". Meni je majčinstvo toliko divno i prirodno, da nisam ni pomislila da su pelene nešto strašno, niti dojenje, niti ustajanje noću zbog svoje bebe.

(Ona.rs)