"Povratak smislu je zadatak svih nas!": Duhovno putovanje Bojane Krstić - autorke filma "Čudotvorac tumanski"

U vremenu kada umetnost sve ređe ide ruku pod ruku sa duhovnošću, a snaga žene često se meri uspehom u tuđim očima, Bojana Krstić se pojavljuje kao rediteljka koja ne pravi kompromise. Snimila je film koji inspiriše, svedoči i ne zaboravlja – „Čudotvorac tumanski”. Ali njena misija ne staje tu. Tiho, ali postojano, kroz humanitarni rad, duboke poruke i veru u zajednicu, ona svakim kadrom i rečju pokazuje da umetnost i srce još uvek mogu da menjaju svet.

Bojana Krstić nije klasična rediteljka. I nije ni „žena u režiji” kako bismo često požurili da je stavimo u okvir. Ona je pripovedač duše, misionar, humanista i neko ko snima filmove s verom – u čoveka, u čudo, u smisao. U ovom intervjuu vodi nas kroz svoje duhovno sazrevanje, iskustvo stvaranja umetnosti koja se ne snima samo očima, već srcem, i borbu za povratak vrednostima koje zaboravljamo.

Preporučujemo

O filmu „Čudotvorac tumanski” i pozivu koji menja sve

• Film Čudotvorac tumanski otvorio je mnoga duhovna, istorijska i lična pitanja. Kako je uopšte došlo do ideje za taj film i šta Vas je najdublje privuklo priči o Svetom Zosimu?

- Dođe vreme kada čovek sazri i spreman je da mu se dese stvari koje je dugo priželjkivao, za šta se molio i o čemu je sanjao. To obično nije onda kada mi želimo, jer danas savremen čovek želi sve i odmah, već se dešava kada se ispuni vreme, kada Bog reši, a ne naša volja. Kada se čovek susretne sa svojim snom licem u lice i kada se san spusti u realnost, opet se rađaju nova iskustva kroz koja moramo da prođemo. Hrabrost je ono što je neophodno, da bi mogli da uđemo u sve što nam je dato. Hrabrost i vera. I po malo šašavosti.

Film jeste realnost pretočena u umetnički izraz, pa tako i film Čudotvorac tumanski. Ne može se grad sakriti kad na gori stoji. Istina je ta koja uvek nađe put. Tako je i Sveti Zosim našao put do srca ljudi i uvek je tu kao naš brzopomoćnik. Velika je blagodat u Tumanu i to se oseti i upija celim bićem.

Zajedništvo, stvaranje i hrabrost da se bude svoj

• Rekli ste da to nije "Vaš film", već film svih nas. Kako izgleda stvarati umetnost u kojoj se ogleda zajednica, a ne samo autor?

- Zajednica u Hristu teži jednomisliju, ali nam je Hrist podario autentičnost. Nikada više neće hodati zemljom neko poput vas. Nikada. Koliko je to veličanstveno. A mi se jedemo zbog našeg nosa, zbog tanke kose ili dijete. Želimo da budemo deo nametnute tame, deo mreža, da se dopadnemo, da budemo savršeni, da budemo nešto što nismo, jer smo uvučeni u obesmišljavanje čovekovog značaja. Prevareni smo svim tim eskperimentima i dopaminskim skokovima. Iskreno gledanje ka unutrašnjosti bića, a ne ka spoljoj realnosti i utiscima, donosi toliko lepote. Gledanje u Hrista.

Svi smo povezani međusobno, ali i sa prirodom, sa nebom, sa vasionom. I sad vidite, čovek koji je stvoren po liku Hristovom, zagledan je u maleni ekran većinu svog dragocenog vremena. Ako jedan čovek svetli u tom mraku, postoji mogućnost da se svetlost raširi i obasja sve.

Crpeti dobre stvari iz čoveka i njih svedočiti i pretočiti u film, sliku ili poeziju je bescen dar za pojedinca koji treba da dotakne srca mnogih ljudi u zajednici, pa čak i onih obmanutih besmislom. Povratak smislu je zadatak svih nas. Povratak Bogu i prirodi.

Stvarati umetnost je život, jer je sam život umetnost.

Humanost koja traje i menja živote

• Humanitarnim radom bavite se tiho, ali posvećeno – kroz saradnju sa mnogim humanitarnim organizacijama. Šta vas je privuklo toj misiji i šta ste naučili kroz kontakt sa ljudima kojima pomažete?

- To je stvar vaspitanja u mom slučaju. Odrasla sam sa dva starija brata i uvek smo sve delili. Baka je od jedne šnicle pravila tri. Štangla čokolade se delila na tri dela. Nikad nije bilo ničega previše, a uvek svega taman. Tako da sam prirodno naučila da delim svoj suvišak, ma koliki da je.

Pomoć drugom čoveku se danas svela na podvig. Zaronjen u sopstvene sebičnosti, alavost i ambicije, savremen čovek nije u stanju da nosi teret drugog čoveka. Oslabljen je komforom, nezainteresovanošću i manjkom empatije. Ne možemo spasiti ceo svet, ali možemo popričati sa komšijom koji ima problem, osmehnuti se staroj baki na ulici, poneti joj ceger sa pijace, ustati starijem u prevozu, pružiti ruku prijatelju kad mu je to potrebno, dati zagrljaj ili savet. Neke normalne stvari koje su ranije bile deo vaspitanja danas moraju da se naglašavaju, podvlače mladim ljudima koji su puno odvojeni od realnosti. Ne znaju da kažu ni dobar dan. Dobro, mi ćemo prvi da kažemo dobar dan.

U Srbiji je puno siromašnih, potrebitih, bolesnih. Zemlja radnika i pesnika sastavlja kraj sa krajem. Ako siromašne porodice ozdravimo, pomognemo koliko se može, svi rastemo, raste i malopre pomenuta zajednica. Ta deca se prosvećuju, imaju motiv da uče, odrastaju u ljude koji će takođe sutra pomagati drugima, tako da se lanac humanosti ne prekida. I prkosi svim nametnutima socijalnim razlikama.

"Tu smo jedni za druge"

• Na čemu još radite?

- Za humanitarnu organizacij "Srbi za Srbe" radim već šest godina, a rad je usmeren na pomaganje višedetnim, socijalno ugroženim porodicama širom Balkana. Danas je ispred mene snimak deteta koje pravi tortu od blata jer nema igračke, spava u katastrofalnim uslovima, bez struje i vode... a za samo par meseci to dete je dobilo svoj novi dom, sobu i krevet od "Srbi za Srbe" zahvaljujući donacijama ljudi. Mreža "Srbi za Srbe" je sada, posle 20 godina, toliko razgranata da imaju ogranke po celom svetu. Spremamo trenutno i veliki dokumentarni film, baš povodom jubileja ove godine i verujem da će ga svi sa radošću gledati, širom planete, jer "Srbi za Srbe" ulaze u srce polako i ne izlaze. Tolika količina žrtve i ljubavi je nemoguće da ostane neprimećena. Prelepo je poznavati uopšte takve ličnosti i junake i biti deo tako značajne misije. Pravi su vitezi!

Zatim humanitarna organizacija "Svi za Kosmet" – njihov rad je usmeren za pomaganje ljudima i svetinjama na Kosovu i Metohiji. Prvi put sam sa njima posetila našu Svetu zemlju 2012. godine i od tada traje naše prijateljstvo, a kasnije se rodila i saradnja. Desetine hiljada ljudi je sa njima posetilo Kosovo i Metohiju i svako ko je jednom otišao vraćao se iznova i iznova. Premijera dokumentarnog filma Svi za Kosmet koji smo radili prethodne dve godine je zakazana za 02. oktobar u MTS dvorani i jedva čekam da ga svaka duša prigrli. Na kraju, svi smo mi sa Kosova!

Tu je i rad za Versko dobrotvorno starateljstvo – dobrotvornu organizaciju SPC, koja je osnovana još 1967. i koja je procvetala poslednjih par godina i neprestano raste. Od Crkvene kuhinje koja svakodnevno hrani više stotina ljudi, preko milosrdnih poseta, crkvenog Doma zdravlja, pomoći višedetnim porodicama i samohranim roditeljima, njihove aktivnosti su mnogobrojne. Vladeta Jerotić je učestvovao u osnivanju Pastirskog centra koji deluje u okviru VDS-a, kao i mnogi drugi psiholozi, stručnjaci i duhovnici koji volontiraju i na taj način pomažu ljudima. Od prošle godine i u Kliničkom centru volonteri VDS-a pomažu i u ne medicinskim poslovima, a koliki su oni heroji tek će se čuti. Bitno je da smo tu jedni za druge, pa makar i tiho.

Misija, optimizam i duhovna izdržljivost

• U Vašem opisu stoji: "misionar, vizionar i večiti optimista". Kako se taj identitet pretače u Vaš filmski i životni izraz?

- Lako je sad pisati o tome, ali to treba živeti, disati i svaki dan svedočiti. Trud je ono šo je neophodno ulagati svakodnevno. Ne ponekad. Svakodnevno u svim sferama života, na to smo pozvani. To je naša dužnost. No, nismo svi isti, istih snaga, mogućnosti i kapaciteta. Verujem da u optimizmu, dobrim idejama sa smislom, širenju znanja ne može biti ograničenja, samo ako je čovek otvoren.

Umetnost kao oružje protiv besmisla

• Vaša omiljena replika je: „Čovečanstvo postoji da bi stvaralo umetnička dela...” Da li verujete da umetnost ima snagu da leči i menja društvo?

- Naše društvo je zaboravilo šta znači umetnost, kultura, stvaralaštvo i lepota. Tome se praktično ne pridaje ni važnost ni značaj, sve je gurnuto u ćošak i čeka bolje vreme. Ljudi su prestali da čitaju knjige, ne hodaju bosi po travi, ne smeju se toliko. Ali i pored toga umetnici stvaraju, rade, pa kako god, jer umetnik ako ne stvara on se guši i vene. Tako da načina za stvaralaštvo uvek ima, bitno je ne odustajati. Prkositi!

Društvu nikada nisu trebali ljudi koji „iskaču“ i misle, koji imaju šta da kažu, već poslušnici – izvršitelji. Duboko verujem da je pojedinac u stanju i da može da donese promene. Kada se upravo na tom ličnom nivou desi promena, desiće se i oko nas.

Do pre 15 godina nije postojao ni jedan pravoslavni igrani film kod nas. Onda je Jović zablistao sa filmom Isceljenje, pa je Hadži Aleksandar Đurović napravio Krst u pustinji, pa se desio i Čudotvorac tumanski. U Srbiji je napraviti igrani film koji će da odjekne, a da nisi bogat i slavan, ravno čudu, pa ipak se ta čuda dešavaju! Veruj i biće!

Nećutanje kao zaveštanje

• Rubrike na Ona.rs poput "Budi jaka" slave žene koje ne odustaju. Kada ste Vi poslednji put morali da ne ćutite – i da ostanete jaka, iako nije bilo lako?

- Svaki dan - smeje  se naša sagovornica.

Birati tišinu ili reč – unutrašnja borba autora

• Kako izgleda Vaša unutrašnja borba kada osećate da je tema važna, a okruženje možda nije spremno da je čuje? Da li ste ikada birali tišinu – i zašto?

- Tišina nekad govori jače od bilo kojih reči. Biram takođe i da ignorišem. To je baš moćno. A borba ko borba, nije važno da li si pobedio ili izgubio, već je važno boriti se. Tišina ima smisla ako je u miru. Mislim da bez mira nema tišine.

Istina, emocija i opasnost od patetike

• Često radite sa temama koje dotiču nacionalni i duhovni identitet. Gde je za Vas granica između patetike i istinske emocije kada se bavimo sopstvenim korenima?

- Potrebno je biti i dobar psiholog da se ne sklizne u patetiku. Mislim da je tu ključ. Patetika je na neki način čovekova lična manipulacija realnošću i to ume da bude prilično jasno - vidi se da nešto nije u redu. Oseti se. Dok jaka, iskrena i duboka emocija ne može da „promaši“. To se uvek oseti i u životu ali i kroz kameru.

Autoritet koji se ne nameće – već zrači iz unutra

• Kao žena u režiji i medijima – koliko je teško, a koliko oslobađajuće, graditi svoj autoritet i ostati verna sopstvenom izrazu?

- Dati sebi mogućnost izbora, ne morati ništa - a moći sve, biti skroman - a najbogatiji. Bogatstvo je u slobodi, u kreativnosti, u zahvalnosti na svemu! Autoritet je unutrašnja kategorija koja dolazi iz svega toga.

Žene koje nas odgajaju i oblikuju

• Ko su žene koje su Vas oblikovale? Da li postoji neka stvarna ili zamišljena žena kojoj dugujete najviše?

- Sve žene koje su me odgajile – majka, bake, tetke, sestre. Zatim kume, drugarice iz detinjstva, iz škole, sa fakulteta, sa posla, sa hodočašća. Najviše svakako dugujem majci svih nas Presvetoj Bogorodici i Svetoj Petki koju proslavljamo kao krsnu slavu.

Život kao dugi kadar, a ne zamrznuta slika

• Kada biste mogli da zamrznete jedan kadar iz svog života – jedan trenutak koji biste zauvek gledali – koji bi to bio?

- Ni jedan. Ne bih mogla da zamislim život da je zamrznut, a još manje da jedan kadar, jedan segment, pa makar on bio i najlepši, stalno gledam. Život je kretanje, dinamika, smene dana i noći, Sunca i kiše. Možda bih mogla pre da zamislim život kao jedan dug kadar koji traje, koji se ne završava nikad, jer smrt ne postoji.

Za one koji misle da je kasno

• I na kraju: šta biste poručili onima koji veruju da ne mogu ništa da promene? Da je već kasno. Da su premali. A ipak, u njima gori neka tiha vatra.

- Mi i jesmo premali, ali ako imamo Hrista kao Oca, brata, najboljeg prijatelja, sve se preobražava u nama i oko nas - zaključuje naša sagovornica.

(Ona.rs)